Женидба Мирчетић Михајла
Закукала сиња кукавица,
Виш' Марице, виш' воде студене,
Виш' Марице на танкој јелици,
То не била сиња кукавица,
Већ се вила на јелику свила, 5
Танко кличе, гласовито виче,
Те дозива Србина јунака,
По имену Краљевића Марка:
»Ђе си, Марко, драги побратиме?
Кад ваљаде тебе не имаде,
Да је Бог д'о, срећа донијела,
Да си ми се данас догодио
На Марици студеној водици,
Да избавиш робље од Турака;
Пребродила про воде ђемија,
У ђемији хиљаду сватова,
Китни свати Мирчете војводе,
Они воде лијепу ђевојку,
За сокола Мирчетина сина,
По имену Мирчетић Михајла,
Ал' ту нема Мирчете војводе,
Дочека их везир Ћуприлићу,
Са његовом војском силовитом,
На обали крај воде Марице,
Силне војске три хиљаде бјеше,
А српскијех хиљаду сватова,
Дочекаше, свате повезаше,
Одведоше Српкињу ђевојку,
Испрошену и прстеновану,
Одведоше вјеру у невјеру,
Љуто цвили Српкиња ђевојка,
Те цвијеља дрвље и камење,
И камен би сузу пропуштио,
Ја камо ли око у јунака.«
Кад то зачу Краљевићу Марко,
У Калдаку високој планини,
У планини под јелом зеленом,
Марко сједи, хладно вино пије,
До њег' сједи Бановић Секула,
Један другом наздравља здравице,
Пију винце на јуначко лице,
Када Марко разумје бесједе,
Он дозива побратима свога:
»Мој Секуле, мио побратиме!
Чујеш виле грло је бољело!
Како цвили, какве јаде каже!
Ваља јунак да том одговори,
Срамота је, брате, упуштити,
Да одведу вјеру у невјеру,
Силни Турци Српкињу ђевојку,
Испрошену и прстеновану,
Већ Секуле, сив зелен соколе!
Ти разави змајовита крила,
Нек ти звекне ћемерлија крива,
Те пресрети на Марици Турке,
Док ја спремим себе и Шарина,
И ја ћу ти скоро тамо доћи,
Да дарујем на Марици Турке.«
Кад то зачу Бановић Секула,
Хитро момак на ноге скочио,
Пак разави змајовита крила,
А звекну му ћемерлија крива,
А Секул је руком притискује:
»Бритка ћордо! не звекећи често,
Данас ћу ти срећу окушати,
Јуначком те крвцом напојити.«
Пак се изви кајно соко сиви,
Високо се под облак извија,
Крај Марице у поље савија,
Па је турску заставио војску,
Кад налеће, пред њихе пролеће,
Када паде, ватру сипат стаде,
Опази га везир Ћуприлићу,
Пак је 'вако Турчин говорио:
»Браћо моја, паше и кадије,
И остале аге и спахије!
Пред нас паде змај 'тица огњена,
То ће нама врло добро бити!«
А не знаде ђе ће погинути.
Док се Секул стаде извијати,
И разгонит на буљуке Турке,
На буљуке на четири стране,
Кајно вуче по планини овце,
Све прескаче коње и јунаке,
А са коња укида јунаке,
И јуначке одсијеца главе.
У то доба Краљевићу Марко,
На Шарину ко на горској вили,
За н>им вранац на колаче скаче,
Добар вранац Бановић Секуле
Док завика Српкиња ђевојка:
»Јао њојзи, до Бога милога!
Буд' ме младу заробише Турци,
Заробише, пак ме одведоше,
Испрошену и прстеновану,
О'клен овђе змај 'тица огњена,
Из крила му сипа ватра жива,
И моје ће опалити лице,
А ја нећу ни жалити лица,
Нека гори, огњем изгорјело,
Да ме младу не обљубе Турци.«
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Уз образ му пламен ударио,
До ђевојке доћера Шарина,
Док допера коња до ђевојке,
Седамдесет одсијече глава,
Пак ђевојци стаде бесједити :
»О ђевојко, снахо Мирчетина
Ти си млада скоро испрошена,
За Србина и српскога сина,
Немој се ти данас препа'нути,
Жарко ће те огријати сунце;
Кад се ведро небо наоблачи,
Из облака росна киша па'не,
Иза кише опет сунце гране,
И теби ће данас изведрити,
Жарко ће те огријати сунце,
Србин ће ти обљубити лице.«
Пак мимо њу проћера Шарина,
Све он тражи Ћуприлић везира,
Докле Марко до везира дође,
Пет стотина одсијече глава,
А све глава једренскијех ага,
Кад он нађе Ћуприлић везира,
Срдит Марко па му говорио:
»Стан' везире, да се дарујемо !
Ако смо ти цуру поклонили,
Нијесмо те даром даровали,
Данас ће те даровати Марко,
Ког дарује Краљевићу Марко,
Тог је сунце пресјенуло жарко.«
Кад допера коња до везира,
Зубом шкри'ну, док му сабља сијну,
На везиру нестануло главе,
Оде тамо да попасе траве!
Пак завика Краљевићу Марко:
»Што то радиш, Бановић Секуле
Даље стани на вранчићу своме,
Добар ми је вранац додијао,
На Шарина главу наслонио,
Пропиње се небу под облаке,
Помета ме даривати Турке!«
Кад то зачу Бановић Секуле,
Он потеже на дизгин вранчића,
Хитро скочи, од Марка одскочи,
Па кроз поље коње наћераше,
Један гони, други дочекује,
Сад да ти је стати, те гледати,
Како српске сијевају ћорде,
Како турске зијевају главе,
Ту се тешка крвца прољеваше,
Долине се крви наточише,
А брежине главам' накитише,
Три хиљаде глава исјекоше,
Пак дебеле кон>е повратише,
У сватове српске наћераше,
Сватовима руке опростише,
Пак сједоше, те се одморише,
И хладна се винца напојише,
Пак отален свате поведоше,
И краљицу лијепу ђевојку.
И ту добар шићар задобише,
Млого благо и млого оружје,
Хватише се брда и планине,
На планини конак учинише,
Да виш' сада два српска јунака,
Два јунака Марка и Секула,
Запушташе сиве соколове,
Наловише звјерке свакојаке,
Приправише мезет за јунаке.
Ту сватови ноћцу заноћише,
Заноћише, пак и преноћише.
Кад ујутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Завикаше кићени чауши:
»Спремајте се, кићени сватови!
Ко је коњик, притежи колане,
Ко је пјешак, на ноге опанке.«
Сви сватови на ноге скочише,
Коњеници коње опремише,
А пјешаци на ноге скочише,
Пред њима је Марко и Секула,
А за њима све српске војводе,
И са њима Српкиња ђевојка,
Све планине здраво прегазише.
Док дођоше двору Мирчетину,
Млоге Марко на муштулук спрема,
Мирчета им муштулуке даје,
Све сватове по реду познаје,
А не позна Марка ни Секуле,
Јер их није звао у сватове,
Кад опази Марка и Секула,
Тад војвода на ноге скочио,
Пак преда ње у сретање пође,
И ту њима добродошје даје,
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко испитују здравље,
Млађе слуге коње прихватише,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу,
Када зачу Мирчета војвода,
Ђе је Марко цуру избавио,
Избавио Марко и Секула,
Поклони им двије перјанице,
Све од суха злата жеженога,
Па и двије сабље заковане,
Све низа њих мави пламенови,
У балчацим' драги каменови.
Ту велику свадбу учинише
Учинише свадбу и весеље,
Сву господу на свадбу сазваше,
Свадба била за петнајест дана,
Свадба била, пак се растурила,
Сваки оде завичају своме.
