Женидба Милоша Обилића/18
| ◄ ПОЈАВА VIII | ПОЈАВА IX | ПОЈАВА X ► |
ПОЈАВА IX
Равијојла расплетених коса и полуодјевена улети очајно и трчи Марку.
РАВИЈОЈЛА:
Ох, витеже, вео врати,
Не убијај моју моћ!
Преклињем те, никад не ћу,
Са осветом на те поћ!
МАРКО:
Чаробнице, ти си набацала мени,
Да се мучим, венем без витешка пића;
Ја у пламен бацам вео освојени,
Равијојла сад је сјенка Краљевића!
(Чим баци вео у пламен, гром се проломи, на огњишту букне велики огањ; вила, која је полетјела да му вео истргне, врисне и онесвијесне. Марта јој прискочи, па докле вео сагорјева, хлади Равијојлу махалнцом.)
МИЛОШ (који је, такођер прнскочио):
Боже силни, умире ли?
МАРТА:
Тихо! она губи моћ,
Мјесто виле загоркиње
Дјевојка нам мора доћ.
ГРАБАНЦИЈАШ:
Ах, да могу да умакнем
Бродарици, вили злој?
МАРКО, МИЛОШ и РЕЉА:
Равијојла, дивна дјево,
Нек је сретан удес твој!
(Грабанцијаш се кришом искраде и побјегне. Равијојла помало се освјешћује.)
СВИ:
Буди се, буди!
РАВИЈОЈЛА (диже се и збуњено гледа око себе):
Ох, Боже мој!
Да л’ ово бјеше тек пуки сан,
Или је судбо, то удес твој? —
Ах, какав мени освиће дан!
(Збуњено раагледа око себе, па када угледа Милоша, раздрагано:)
Милошу! —
Хоће да му полети у загрљај, али Марко учини одсудан покрет и она се устрављено тргне.)
Боже!
Ох, срце, ти си сироче сад!
МИЛОШ:
Равијојла, вило б’јела,
Стишај тугу: ова ноћ
Вилинство ти одузела,
Ал ти љепшу даје моћ.
Међ дјевама ја те славим,
Ко међ цв’јећем ружин цв’јет,
Што чарима мирисавим
Заношљиво поји цв’јет.
РАВИЈОЈЛА:
Ох, та ја сам царовала
Над горицом зеленом,
Јутром врата отварала
Зори, сунцу пламеном.
Пловила сам ноћ и дан,
У вечерњем руменилу
Слазио ми слатки сан.
Ко ће одсад рујној зори
Расипати влас по влас?
Ко ће одсад по тој гори
Извијати пјесме глас?
МИЛОШ:
У витешком св’јетлом двору,
Ти ћеш бити круна, знај:
Ох, остави мрачну гору;
Гдје ти крочиш, ту је рај.
Утри бисер што се круни
Из очију, санче мој,
Гле цвјетића милијуни
Жељно ишту осмјех твој.
СВИ:
У мермерни’ двори’ стираћемо цв’јеће,
Голубица дивна нек по цв’јећу шеће!
РАВИЈОЈЛА:
Ко ће одсад да ме штити?
РЕЉА:
Уза те смо ми!
Ја ћу теби братац бити,
Мени сеја ти!
МИЛОШ:
Ја те љубим !
МАРКО (изненађен):
Шта? Шта чујем?
МИЛОШ:
Побратиме, мој!
Без ње би ми горак био
У тузи и јаду
Ц’јели живот мој!
Срце ми се купа,
Варалицу наду
Љута боља чупа.
Грло ми је вила
Биљем исц’јелила,
Ох, ал срце моје
Тад је устр’јелила.
РАВИЈОЈЛА (радосно му полети):
Мој витеже драги!
МИЛОШ:
Равијојло мила!
МАРКО:
Не, Милошу, побро, не тичи се виле!
МИЛОШ:
Побратиме?!
МАРКО:
Стани! Та је вила моја!
Њезине су чари мени омилиле;
Чуј ја због ње немам мира нит’ покоја!
Не тичи се виле, јер — тако ми Бога..!
(Меће руке на рукојат мача.)
МИЛОШ:
Побратиме драги, зар до мача дође?
МАРКО:
Нека мач просуди...! (вади мач).
РАВИЈОЈЛА:
Не, не! убиј мене!
МАРКО:
Натраг, дјево!
МИЛОШ (трза мач):
Боже!
Ти ми свједок буди!
(Обоје се погледају мрко и укрсте мачеве.)
РАВИЈОЈЛА (Рељи):
Ох, спасавај!
РЕЉА (међу њих):
Станте!
Је л’ то братство славно?
На кога си, Марко, завитлао мача,
Ој Милошу, то л’ је побратинство твоје,
И све због дјевојке, а још и не знате
Коме ли је срце поклонила своје.
У ножнице ноже! Нек дјевојка каже:
Ком ће срце своје своју руку дати;
Па коме се цв’јетак мирисаво склони,
Тај га витез само може узабрати.
МАРКО и МИЛОШ (пусте мачеве):
Тако нека буде!
МАРКО (полази троножици):
Одбије ли мене, крваво ће проћи!
(Сједа и меће мач на крило.)
Хајд, говори, вило, за кога ћеш поћи?!
МАРТА (Равијојли на страни):
Равијојло, мудра буди,
Не одбијај Марка ти;
Поглеђ само како с’јева,
Он ће тебе убити!
РАВИЈОЈЛА:
Судбо моја, судбо сл’јепа,
Нек нас штити благи Бог!
РЕЉА:
Прибери се дјево л’јепа,
Дај нам одзив срца свог!
МАРКО и МИЛОШ:
Дивна дјево, кога љубиш?
РАВИЈОЈЛА:
Силни Боже, да ли см’јем?
(Гледа жељно у Милоша, али полети Марку, хвата га за руку и љубећи је пада на кољена.)
Слаба дјева преклиње те:
Ти ми буди Богом брат!
Братимим те живим Богом!
МАРКО (отисне је и скочи, љутито):
Шта? Брат само? Богом братиш?
(Бори се собом, баци мач.)
Ух, што тако учини?!
То да ниси, крв би пала,
Ал’ овако би — шта би.
(Гледа их обоје, а затим раскрили руке.)
Сестро, ходи брату своме!
Побратиме мили мој!
(Обоје му полете у загрљај.)
Прости, брате, гњеву моме,
Ал’ ово је цв’јетак твој!
(Граја и неразговијетан шум из далека.)
МАРТА (која је стајала код отвора и гледала у гору):
Витезови, склањајте се!
СВИ:
Шта је, Марта?
МАРТА:
Чујте, шум!
То су виле
Полетиле,
Грабанцијаш води њих;
У освети
Свака пр’јети,
Пропашћете овдје сви.
(Граја све ближе.)
МАРКО:
Рељо, узми моју сеју,
Низ планину бјежи с њом,
Ја и Милош овдје ћемо
Сачекати њихов гром.
Ми ћемо их сузбијати;
Збогом, сејо!
РАВИЈОЈЛА (загрли га):
Брате мој!
МИЛОШ:
Збогом, драга!
РАВИЈОЈЛА (полети му у загрљај):
Мој Милошу!
МИЛОШ (грлећи је):
Твој до гроба! Вјечно твој!
(Води је до отвора и преда Рељи, који је са обнаженим мачем прати. С њиме оде и Марта.)
|