Еј коњицу...
Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило,
Гдје је доба оно, гдје су дани они
Кад је срце пуно рахатлука било?!
Као лаки вјетар што облаке гони,
Носио си дуго свога господара
Јутром и вечером кад се сунце клони...
Свуд сам брао ђуле и грозде бехара,
Мојој срећи нигдје равне било није -
Све од Бање Луке па чак до Мостара!
Знаш ли часе оне?... Позно сунце грије,
Врхови мунара као ватра горе,
А свуда из баште мирис ђула вије.
Ми се повраћамо из лова, из горе,
А она на демир-пенџерима стоји
Љепша од вечери и од сабах-зоре...
На ме чека... Гледа, и часове броји
Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био,
Слао бих јој поздрав кубурлија своји'...
А она с пенџера ђул и бехар мио
Просула би хитро, и кô снијег на ме
Пахуљице меке падале су ти'о,
Као да су севдах ћутиле и саме...
О, како је онда пуно сунца било!...
А сад?... Свуда мутни облаци и таме...
Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!...