Елегија (1903)
О ријеко драга мога завичаја,
Како си лијепа, кристална и плава!
У дубини твојој небо одсијава
И ломи се блесак сунчевога сјаја.
Твој је шумор пјесма коју галеб лаки
На сребрна крила дочекује зором;
За њу знаде дрвље, лист и камен сваки,
Њу ти чује облак и небо под гором.
Ја у њојзи слушам повијест из данâ
Кад син земље ове није прахом био,
Но са бојних поља теби долазио
Да напоји жедна коња од мејдана.
Са таласа твојих, кô љиљан бијела,
Пружала је њему вила ловор-грану,
Гријала му срце на подвиг, на дјела,
И коњицу плела гриву рашчешљану.
Она и сад живи. На обале крша
Ја долазим често кад ноћ тиха броди.
Слушам како вјетар, окупан у води,
У смоквама старим полако лепрша.
Ту, у глухо доба, кад мјесец засија
И твој талас плане сјајем драгог кама,
Један лик, од крина и од камелија,
На модрој стијени под оморикама
Појави се. Сама, у провидном велу
Од сребрне магле, она стоји тако
Блиједа и тужна. И док вјетар лако
Праменове златне мрси јој по челу,
Њезин поглед блуди преко мртвих страна,
Далеко по кршу, по родноме крају;
И два плава ока сузом заблистају-
Кô два плава неба, кô два ведра дана.
И све док не слети зора на врх голи,
Као стуб мраморни тако стоји сама
На модрој стијени под оморикама,
Па плаче и јеца и богу се моли.
О, ја знадем гдје је постојбина њена!
У дубини твојој, о ријеко плава,
У двору кристала, од давних времена,
На веленцу траве она тихо спава.
И њезина суза, што се тужно сија,
Плач, јецање оно што га сваке ноћи
Влажни вјетар носи по глухој самоћи,
То је мога рода тужна елегија...