Дјевојка и ружа
| Дјевојка и ружа Писац: Јован Илић |
Дјевојка и ружа
Дивно ружа напупила,
Сред баштице, крај потока,
Ту долази млада мома,
Пак је ружи бесједила:
»О ружице, рајско цв'јеће!
Лијепа си, румена си
Кано осмеј рујне зоре,
Ко анђела лијеп поглед;
Још да није трна твога!«
То изрече мома млада,
Па узеде оштар ножић,
Те посјече ружи трње,
Увену јој цв'јетак мили!
Проговара дјевојчица:
»Аох ружо, добро моје,
Аох главо, туго моја,
На што теби памет твоја,
Јер вољеде бодље ц'јепат,
Но мирисат дивну ружу?«
Мирис руже лак је лахор,
Што с' у ведро небо диже!
Ко ће кварит ред природе,
Ко л' наметат оков духу?
Напомене
[уреди]- Ова песма издата у: Подунавка 1848, бр. 9 ; Пјесме 1854; II рукопнс.
Извори
[уреди]- Јован Илић: Целокупна дела, страна 43 - 44 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.
|