Дон Рамиро
I
Дон Рамиро коња јаше
У младачком, бујном жару,
А пита га седи слуга:
"Куда тако, господару?"
"Кроз сумрачак, погле, старче,
Ено двора суре стене,
Ту борави драга моја
И позива ноћас мене."
"О, не иди; о, не иди!"
Седи старац брижно цвили:
"Њени преци са твојима
У мржњи су увек били."
Ал' по мачу витез куца,
А лицем му осмех сину,
Он ободе коња лака
И одлете у даљину.
А кад прође ноћца мрачна
И заблиста рујна зора,
Закуцô је витез смели
На вратима свога двора.
"Ти си, старче, имô право —
Заседа ме тамо срела;
Ал' сад зато гавран кљује
Неколико мртвих тела."
II
Дон Рамиро коња јаше
У младачком, бујном жару,
А пита га седи слуга:
"Куда тако, господару?"
"Куда тако? Да се светим,
Невера ми срце смрви,
Ја сам жељан, седи старче,
Ја сам жељан њене крви."
"О, не иди; о, не иди!"
Опет старац брижно збори:
"Твоја мржња, чим је видиш
У љубав ће да се створи."
Ал' по мачу витез куца,
А лицем му осмех сину,
Он ободе коња лака
И одлете у даљину.
А кад прође ноћца мрачна
И заблиста рујна зора,
Закуцô је витез гневни
На вратима свога двора.
"Ти си, старче, имô право.
Ја за мржњу не знам више,
Усне њене, њене очи,
Мач освете преломише."
III
Дон Рамиро коња јаше
У младачком, бујном жару,
А пита га слуга седи:
"Куда тако, господару?"
"Кроз сумрачак, погле, старче,
Ено двора суре стене,
Ту ме зове драга моја,
Да на груди паднем њене."
"О, не иди; о, не иди!"
Опет старац брижно збори:
"Заседа те тамо чека
И освета и злотвори."
Ал' по мачу витез куца,
А лицем му осмех сину,
Он ободе коња лака
И одлете у даљину.
А кад прође ноћца мрачна
И заблиста рујна зора,
Зарзô је коњиц верни
Пред вратима знана двора.
Трчи старац, звече кључи,
Зашкрипела врата стара,
Али коњиц крвав стоји,
А нема му господара.
