Дунавом плови лађа лагана,
У њојзи седи дилбер Илија,
На руци држи сива сокола;
Он лице грди, сокола рани;
Он сузе рони, сокола поји; 5
Соколу тици тијо беседи:
„Соколе сиви! ја те не раним,
„Ја те не раним, чиме се рани;
„Ја те не појим, чиме се поји;
„Ја лице грдим, тебека раним; 10
„Ја сузе роним, тебека појим;
„Ја те не раним, да т' у лов носим,
„Веће те раним, да т' у двор пошљем,
„Да ми ти видиш љубезну моју:
„Је ли ми љуба здраво и мирно, 15
„Је ли ми мушко чедо родила.“
Књигу му меће под десно крило:
„Како долетиш, под пенџер падни,
„Под пенџером је ружа румена,
„А моја драга на пенџер' седи, 20
„На пенџер' седи, ситан вез везе;
„Ти ми поздрави љубезну моју:
„„Синоћ сам био с дилбер Илијом,
„„Синоћ сам био, и вино пио.““
Одлети соко двору Илијну, 25
Љуба му узе ту ситну књигу,
Она је гледа, соколу вели:
„Ти ми поздрави дилбер Илију,
„Нека не ода, двору нек иде;
„У башчи цвати ружа румена, 30
„Немам је млада с киме тргати;
„Соко ми пева у белу двору,
„Немам га млада с киме слушати.“
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 492-493.