Децембарско небо
Децембарско небо
Под овим оловним плаштом сивим
ја немам топлог места,
и немам мушког геста -
ја не живим.
Ја се спасавам испред себе.
Јер да л' је живот:
пијан од срама
ваљат се по мрачним капијама?
Ја бежим испред себе:
од сваке се биљке помоћи надам,
од сваког облака покрова тражим,
од сваке магле заклона желим,
од сваког човека милости молим.
Али помоћи ни с које стране
(ја ваљда морам да страдам):
јер кроз беле пољане дуге
тешким топотом у гроб ме прате
моје болесне Туге...
. . . . . . . . . . . .
Моје болесне Туге...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 101 година.
|