Демон/3
Цар (с престола):
Ко се плаши да ће сломит’ крила,
Нек' не леће небу под облаке; —
Ко пучину на уму имаде,
Нек’ на кршни бродић и не седа:
Ја од овог’ одустати нећу!
Од кад круна сија на царевој глави,
Још за часак ниј’ јој блесак потамнео;
Ал’ се, видим, хоће Андронику младом,
Да с поругом каља ту светињу српску.—
Царство Константина позобаше Турци
Да не стаде Урош, мој родитељ светли ,
Супрот погаником. —
Цар Михаил пође да се клања Риму;
Потомци му с Римом гадне плетке плету
Прот’ цара Душана, — признат’ им се неће
Да је у зло време стара вера спасла
Византиско царство. —
Што је једном тру.ло, сурвати се мора:
Није нужно рушит' — подупрети ваља:
Под закриље моје, Византија трула
Ваља да с’ подмлади.
Урош:
И до сад си царе војевао,
Сваки бојак беше нам победа,
Свака војна даде нове земље,
Прилип, Орид, Трихала, Јанина,
Серез, Струма поносит Железац,
Све до тврдог солунскога града
Златан скиптар допире ти сада: —
Али овај — златну круну носи
С овом твојом двострука ће бити.
Царица:
Ова војна каже нам се кобна,
Од ње, велим, одустани царе,
Ол’ је само размакни подаље.
Марко:
Не одустај, царе, тако т’ српске части!
Византија трула не има јунака,
Да поврати своје што је данас наше,
Већ се заче служит’ својим духовенством
Да посеје раздор међу твојом децом;
Па кад твоја речца из сереског збора
Изгони ордију, свсти отац Калист
Анатему сваља на цареву главу;
С њоме мисли цара застрашити,
С њоме смера земље повратити,
А од војне тебе одвратити:
Не одустај, царе, ево т’ моје главе!
И моје, — и моје, — и моје и мо.је! —
Цар:
Од како се Душан зацарио,
Није јоште порекао Марко.
Ко будућност у недрима носи,
Тај на живот освртат’ се не сме.
Приђи к мени.
Поносито чедо народа ми,
Млад јуначе Мрњачевић Марко,
Теби дајем понајтежу дужност.
Глава моја, глава ј’ Урошева:
Теби моја драга беше Марко
Његову ти поверавам с тога.— —
У сред боја стреле безобзирце лете,
Копље слено циља — прсију не бира,
Цар и себар пред њим једну коцку баца:
Ако челик љути и цара погоди,
Цар је један Србин, множина остаје,
Те множине главу ти је храни од сад,
Ти је Марко храни и ода зла брани,
Ево теби за то мача царевога.
Логотет царства ми знаде моје жеље,
Не буде ли мене, нек’ вам све искаже.
Марко:
Твоја воља, царе, то је мени закон,
МрњачевиН неће погазити вере.
Иди те победи, Марко дома бдије.
Цар:
Велможама својим царску милост дајем.
Теби, Жарко, своме првом саветнику
У дар Македонска стројителна облает.
А теби, Богдане, проливену крвцу
Закупљујем ево с троадском државом.
Владај срећно тамо по закону моме.
Вукашине, теби с братом ти Угљешом
Подунавље дајем; он нек’ стоји тамо
А ти буди овде у двору ми глава.
Никола жупане, у дар теби Костур
Са окресном земљом.
А Прилепу, теби Орид и Талију
С жупом васколиком.
Што ја дадох то ће син ми одржати
А ви држте њему као и мени верност.
Послаником мојих владарских суседа,
Дубровачком, Влашком, Немачком, Угарском,
Моју царску милост.
Ценим пријатељство ваших господара
И вољан сам за њ’ га пријатељство дати
Кад потреба буде.
Посланнк папин:
Светли господине, зар ти царска милост
Не загрева сјајну, свећену Адрију?
Цар:
Узалуд изгледах благослов од папе;
Свети отац мрким прати ме погледом,
Уза њ’ стоје Млетке, супрот жељам’ мојим.
Народ, реците им — тако хоће, оче,
А владалац врши што му народ жели.
Вукашин:
Веља милосг, светли господине,
Обасјала ј’ твоје верне слуге:
Царство своје у руке нам даде,
Славу своју, царе с нама дели.
Цар:
Ви сте ми је скупа припомогли стећи.
Што јуначким срцем једни освојише
То са бистрим умљем други сачуваше,.
А Вукашин знаше тога обадвога.
Још се теби није царе одужио.
Док цар Душан војну не доврши
Вукашин је у Призрену глава;
А да с’ њојзи свако покорава
Краљ Вукашин ту за цара стоји.
Сазов’те војводе, у трему ће чекат’
Царске заповести.
Царица:
Ова војна каже нам се кобна
Опет велим, одустани, царе.
Звездочатац збиљно по књигама мути
Знаци — вели — да су непоспешнн војни
Хоћеш, царе, старца саслушати?
Цар:
Узалуд је гдедао шта му звезде пишу
Царска звезда слабо међ' осталим сија:
Засијаће боље кад се војна сврши. —
Ако ли га страши цариградска клетва:
Лоша вера куне, добра бдагосиља!
Цар Душана глава изнад клетве стаће.
Благослови оче!
Патријарх:
Рабе божји, Стеване Душане,
Поборниче за веру христову,
Кренки стубе крста православног,
Угодниче божјој заповести!
Преко мене слуге смиренога
Пружа теби благослов са неба.
Под њиме ће т’ заблистати глава
Да као сунце разгони облаке
Око храма вере истините;
Под њим’ ће ти с’ укрепити рука
Да поразиш враге свеколике
У прах сатреш супостате божје; —
Под њим ће ти с’ загрејати срце
Покајником милост да просипаш.
Цар Душане, верни рабе божји,
Ид’ победи, благослов је на те!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Јовановић Морски, умро 1896, пре 128 година.
|