Двоје сирочади и покојна им мати
Бол болује Иванова љуба.
Кад је љуба на умору била,
Ивана је дозивала млада:
„Ој Иване, мили господаре!
Сад ће твоја приминути љуба, 5
Ти се опет жени, господаре,
Јал од мога, јал од твога рода,
Не би ли ми кћери подгојио,
И било им рухо сакројио!" -
Затим мало постојало вриме, 10
Опет се је оженио Иве,
Ни од свога, ни љубина рода,
Него младом Солинком дивојком
Ишетале дви сироте мале,
За здравље се с тетом[1] упитале: 15
„Јеси ли се, тете, уморила
На злу коњу, на далеку путу,
Тисним кланцим’, невиштим јунацим’?" -
Ал се тете за здравље не пита,[2]
Већ им тешке заушнице даје. 20
Кад је било вриме од вечере,
За вечеру мало и велико,[3]
Само нису дви сироте мале,
Већ одоше на меке душеке.
Ујутро су рано ураниле; 25
Пометоше дворе и тимаре,
Направише куле и самаре,
И узеше видро оковано,
Па одоше за гору на воду;
Тешко видро, а нејаке главе, 30
Ал бесиде дви сироте мале:
„Смртна жељо, што нас не умориш,
Ко умори[4] нашу милу мајку?" -
Кад су дошли за гору на воду,
Било лице јесу умивале, 35
Жуте косе јесу ишчешљале,
Заграбише видро воде хладне.
Тешко видро, а нејака глава,
Оне иђу двору бијелому.
Прида ње је тете ишетала, 40
Хладну им је воду проливала,
Тешке им је заушнице дала,
Жуте им је косе расплитала,
Било им је лице облидила.
Тешко им је видро додавала; 45
Тешко видро, а нејака глава.
Опет веле дви сироте мале:
„Смртна жељо, што нас не умориш
Ко умори нашу милу мајку?" -
Кад су дошле за гору на воду, 50
Ту налазе убогу старицу,
Божју су јој помоћ називале:
„Божја помоћ, остарила бако!
— „„Да сте здраво, дви сироте мале!
Је ли вам се бабо оженио?"" - 55
— "Синоћ нам се бабо оженио,
Оженио Солинком дивојком.
Прида њу смо јадне ишетале,
За здравље се с њоме упитале,˝
Ма се с нама за здравље не пита, 60
Већ нам тешке заушнице даје.
Кад је вриме од вечере било,
За вечеру мало и велико,
Само нисмо дви сироте мале,
Већ одосмо на меке душеке. 65
Јутрос јесмо рано ураниле,
Ометосмо дворе и тимаре,
Направисмо куле и самаре,
Па одосмо за гору на воду.
Било лице јесмо умивале, 70
Жуте косе јесмо ишчешљале,
Па одосмо двору бијелому.
Прид нас наша тете ишетала,
Хладну нам је воду проливала,
Тешке нам је заушнице дала, 75
Жуте нам је косе расплитала,
Црне нам је очи помутила,
Било нам је лице облидила." -
Кад то чује убога старица,
Она им је лице умивала, 80
И жуте им косе ишчешљала,
Па их шаље двору Иванову.
Прида ње је тете ишетала,
Хладну им је воду проливала,
Па их шаље за гору на воду. 85
Туд налазе убогу старицу:
„Божја помоћ, убога старице!
— „„Да сте здраво, дви сироте мале!
Је ли прид вас тете ишетала,
Је л’ вам воду хладну проливала?"" - 90
— „Јесте прид нас тете ишетала,
Хладну нам је воду проливала.
Кад то чује убога старица,
Жуте им је косе ишчешљала,
Било им је лице умивала, 95
С њима оде двору Иванову.
Ивана је дозивала стара:
„Ој Иване, мили господаре!
На смрти сам тебе заклињала,
Да се жениш ти од рода свога, 100
Јал од свога, јал од рода мога,
Не би ли ми кћери подгојио
И било им рухо сакројио". -
Кад је Иве ричи разумио,
Добави се бриоцкиње[5] ћорде, 105
Па Солинки одсикао главу.
Од свог се је рода оженио;
Дви је липо кћери подгојио,
Па им било рухо сакројио.
Филип Банић, бр. 74.
Од Манде Стрнић из Сријана крај Сиња.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
