Дворба Јакшића
0001 Дворбу двори Јакшићу Стојане
0002 у Сибињу граду бијеломе
0003 у силнога војеводе Јанка.
0004 Дворио га три године данах,
0005 не дворје га да издвори блага,
0006 ни доброга коња од мејдана,
0007 нити какве сабље оковане,
0008 но он двори за лијепу Анђу,
0009 не би ли му за љубовцу била,
0010 не би ли му срећом запанула.
0011 Не може је ни оком виђети,
0012 а куђе ли за љубовцу бити,
0013 пак се њему дворба дојадила
0014 те сестрими Јанкову љубовцу:
0015 "Богом сестро, госпо Јанковице!
0016 Издај мене твоју заовицу,
0017 ево тебе двије чизме блага."
0018 Ал говори Јанкова љубовца:
0019 "Ај тако ми, Јакшићу Шћепане!
0020 Не могу ти издат заовицу,
0021 но је злато на бијелој кули,
0022 а за њоме деветеро вратах,
0023 на десета лијепа ђевојка,
0024 на врати је девет катанацах,
0025 на десета брава дубровачка
0026 и чува ју девет капиџијах,
0027 тек ћу тебе бити у помоћи
0028 дође л’ данак света неђељица,
0029 хоће Јанко у лов у планину,
0030 позиваће девет братучедах,
0031 позиваће своје вјерне слуге,
0032 позиваће и теб’ у дружину,
0033 но учини с’ главобољан љуто,
0034 од главице теке навалице,
0035 и од срца него злорадица,
0036 те не иди у лов у планину;
0037 кад отиде Јанко војевода,
0038 кад отиде у лов у планину,
0039 сазваћемо девет капиџијах,
0040 приправит им манџе свакојаке,
0041 донећемо трољетонога вина
0042 и ракије од четири љета,
0043 у то пиће турићемо биље,
0044 турићемо биље опојиво,
0045 а највише биље о’ дријема,
0046 нећемо ли опојити слуге."
0047 Тако рекли, тако учинили,
0048 Шћепан чека док неђеља дође,
0049 када л’ света освану неђеља,
0050 Јанко своје довикује слуге
0051 и позивље Јакшића Шћепана,
0052 позивље га у лов у планину,
0053 ма се Шћепан чини главобољан,
0054 од главице и то нафалице,
0055 а од срца теке злорадица,
0056 тер не оде у лов у планину.
0057 Кад отиде војевода Јанко,
0058 преболио Јакшићу Шћепане,
0059 приправили манџу свакојаку,
0060 донијели вина и ракије,
0061 натурали биља опојива,
0062 а највише за дријема биља,
0063 па зовнуше девет капиџијах
0064 и пред њих манџу поставише,
0065 њима дају вина и ракије,
0066 а узањ’ га сваке ђаконије,
0067 докле су их опојили били
0068 те падоше спават без узглавја
0069 Прикрада се Јакшићу Шћепане,
0070 украде им све од кулах кључе,
0071 отварао деветора врата,
0072 на десета лијепа ђевојка,
0073 лијепа је ка небесна зв’језда,
0074 но кад њега сагледала бјеше,
0075 Шћепану је ријеч говорила:
0076 "Благо мене, Јакшићу Шћепане!
0077 Ево данас три године данах
0078 ка те гледам са бијеле куле,
0079 не би ли ми у срећу запао,
0080 па што жељех бог је сад ми дао."
0081 Тад’ облачи господско ођело,
0082 а насула у џепове блага,
0083 осим што је и Шћепану дала,
0084 добре коње тад су појахали,
0085 здраво пошли двору Јакшићеву.
0086 А кад дође војевода Јанко,
0087 он изиде на бијелу кулу,
0088 али врата свака отворена,
0089 и не има сестрице му Анђе,
0090 врати с’ брже низ бијелу кулу,
0091 али нађе девет капиџијах,
0092 сви су пјани кано и поклани.
0093 Тако стаде и годину данах,
0094 у Анђе се мушко чедо нађе,
0095 тер Анђуша књигу оправила
0096 своме брату од Сибиња Јанку:
0097 "О мој брате, од Ердеља бане!
0098 Ходи мене, брате, у походе,
0099 у сестре ти с’ мушко чедо нашло,
0100 ја те имам даривати чиме,
0101 у Јакшића доста има блага."
0102 Каде Јанка књига допанула,
0103 тако прошла друга годиница,
0104 у Анђе се друго чедо нађе,
0105 мушко чедо ка јој је и прво,
0106 опет Анђа књигу оправила
0107 своме брату војеводи Јанку:
0108 "О мој брате, од Ердеља бане!
0109 Ходи, дођи сестри у походе,
0110 амо ти ме безродкињом зову,
0111 дођи мене, жив ти мене био,
0112 да ме твоју већ не коре сестру."
0113 Кад је Јанка књига допанула
0114 и ту књигу на огањ турио.
0115 Тако стаде за трећу годину,
0116 а кад се и трећа напуње,
0117 престави се Јакшићу Шћепане,
0118 двоје лудо оста сирочади,
0119 књигу опет пише Анђелија,
0120 пуну суза крвцом из образа,
0121 тер је шаље свом рођеном брату:
0122 "Ходи, брате, сада к мени дођи,
0123 већ ти није душманина твога,
0124 а највећег пријатеља мога,
0125 преставио с’ Јакшићу Шћепане,
0126 дођи виђет два сестрића твоја,
0127 како те ти сиротоват они."
0128 Кад је Јанку и та књига дошла,
0129 та му књига тврдо мила била,
0130 ту је књигу у њедра ставио,
0131 па одпута на ноге скочио,
0132 пеливан је ђога окрочио,
0133 брже силну сакупио војску,
0134 окрену је у Јакшиће равне,
0135 на бијеле на Јакшића дворе:
0136 све Јакшиће махом похарао,
0137 поробио мало и велико,
0138 сажегао огњем свеколико
0139 до бијела Јакшићева двора,
0140 пак похара и Јакшића дворе
0141 и све их је с тлима поравнио,
0142 уватио два сестрића луда,
0143 но говоре два сестрића ујцу:
0144 "Наш ујаче, бане од Сибиња,
0145 Немој срамно луде уморити
0146 док одемо на воду Дунаво,
0147 да још једном лице умијемо
0148 и да наше срце расхладимо,
0149 црно ј’ лице, а црње ни срце
0150 од жалости а на божјој правди,
0151 од твог тешка праха и олова,
0152 док си, ујче, оба нас добио,
0153 па ће тебе прекорит дружина
0154 да се нама повратит не даде."
0155 Превари се уједе га гуја,
0156 пуштио их на тијо Дунаво,
0157 но два луда одоше сестрића,
0158 отидоше како му рекоше
0159 мити лице и расхладит срце,
0160 па згледаше с’ један у другога,
0161 ускочише у воду Дунаво,
0162 тако њима бог и срећа даде
0163 те Дунаво воду препловише,
0164 у Московску земљу пријеђоше.
0165 Тако стаде за двадесет годинах,
0166 док порасте двоје ђеце лудо,
0167 доватише с’ коња и оружја,
0168 пак и силну војску сакупише
0169 и отол’ ју на ноге дигоше,
0170 у Дунаво с војском ударили
0171 док Дунаво брже пребродили,
0172 с војском пошли до града Сибиња,
0173 на Сибиња града ударише
0174 и ујчева града похараше,
0175 а својега уфате ујака,
0176 па запеше висока вјешала
0177 да објесе милога ујака,
0178 к њим’ долази њина мила мајка,
0179 она моли двоје ђеце лудо:
0180 "Синци моји, не били проклети!
0181 А тако ви млиј’ка и порода,
0182 немојте ми брата изгубити,
0183 не остав’те сестру без заклетве,
0184 не остав’те себе без ујака,
0185 давно се је Јанко покајао
0186 што је вама негда учинио."
0187 Мајку ђеца радо послушала,
0188 опростише својега ујака,
0189 тек врнуше жалост за срамоту.
0190 (Тако Српчад, кано ти витешчад,
0191 на срамоту своме душманину,
0192 рађају се па и подижу се.)
