Дванаести час/19

Деветнаеста појава

Деветнаесва појава

МАРКО АЛТОМАНОВИЋ, РАТКОВИЋ и ПРЕЂАШЊИ

МАРКО
(улази при последњим речима)
Господару мој.
СТЕПАН
Ја нисам кривац! Дуси! Не. . не.. не. . .
МАРКО
Ратковић, краљу, верни слуга твој. . .
СТЕПАН
Дух Ратковића!. . .
МАРКО
Он моли, кнеже,
Да му опростиш. За грех се каје.
Кад смрт нас руком под грло стеже,
Уз тебе и он у борбу стаје.
СТЕПАН
(прибрао се)
Праштам. Војводо, говори шта је.
РАТКОВИЋ
Кнеже, пропаст је, опкољен је град.
У граду никог. Побегло је све.
Нешто побеже, нешто наñе смрт.
И Радојевић нашао је пут,
Само остасмо неколико нас,
Што те молимо да нам наñеш спас.
Радојевић ми неки даје лист,
На њему пише слушај, кнеже, шта.
(Развија лист и чита)
Допушта се само да краљева породица изиђе из двора и да понесе собом шта хоће. Све војводе, и оне које су браниле град и које нису, одводе се у ропство.
Он то показа војводама свим,
И оне одмах побегоше све.
Но ја заслепљен лудо листом тим
— Будала једна, где ми беше ум! —
На чудан неки дошао сам смер,
Да ме ти признаш за роñака свог.
Тад све имање спасао бих ја.
СТЕПАН
Дај ту листину, спасиоче, дај!
Рођаци моји од сада сте сви!
РАТКОВИЋ
И теби годи празних речи сјај!
Узалуд, кнеже, радујеш се ти.
Ти уговори, то је гола лаж.
Тако нас вешто одгурну у смрт!
Место свег тога, бекство нам је спас.
Но куда? Сваки затворен је пут?
Знаш ли, има ли тајни неки пут?
СТЕПАН
Но где је султан да му сручим мач,
Да дивље срце бацим му на жар,
Да гнусно тело сагорим у прах!
Тим ноћним сунцем растераћу мрак!
Дај ватре, лучи, уља и смоле,
Све нек изгори! И Турци ће с њим!
Нек дршћу, стрепе турске главе голе,
Нек нашем делу сав се диви свет!
И Цариград ће уздрхтати горд
Султана кад му ватром прождре дим!
Чаробна слика осветлиће ноћ:
С толико зала прослављени град
Са праском гори султану на срам:
Не освоји га ни падишах сам!
А страшни крици биће грозан смех,
То природе ће бити страшна реч:
»Ти, мали створе, кога води ум
Да руши, гони, рад спречава мој,
Што стојиш сада немоћан и блед?«
И док га црвен осветљава жар,
Кб дуси гробни свуд јуриће пук,
А они што су давно пали већ
Проливајући за деспота крв
Појавиће се. Водиће их смрт,
Да ноћно коло одиграју тад. . .
А све кад буде пепео и гар
И ветар сиви кад развеје прах,
Рашириће се земљом моја власт,
И сам мој отац, сад босански краљ,
У богатству само нека тражи спас!
Не потражи ли, оштар ми је мач,
Покрвиће се тад отац и син,
Но млаñа снага, млаñи биће дух.
Синовљи дубље сјуриће се мач,
На трошне груди посуктаће крв,
Крај мојих ногу пашће очев леш,
Показаће ми његов крвав траг
За престо који најближи је пут!
Записаћемо једну црну реч
На овом месту где стојимо сад,
Црвена биће она друга реч,
Записаћу је врхом мача свог
На старе прси родитеља мог!
Кривицу моју праштај, оче, тад!
Ти вољу моју сахрани у гроб
Оженивши ме. Доста. Ти си крив!
А смрћу само испостићеш грех!
Не оклевајмо, јер кратка је ноћ.
ГЕРМАН
Доцкан је. Ватра узалудна биће.
Зар Смедерево да прогута пламен?
Залуд дим врео над градом се вије:
Тек да понеки распрсне се камен!
Нека, нек падне овај дом проклетства
У руке турске. Њин ће довек бити.
Недела наша потомству нек прича,
Од заборава нек нам име штити.
Ја зато доñох, да јауке чујем,
Да слушам како јечи гнездо зала,
Да се подсмевам и Богу и вама
И за прогонство да вам рекнем: »хвала«.
СТЕПАН
Шта, зар срамота да ми спомен чува?
Ја хоћу име које слава прати.
ГЕРМАН
Слава? Прах што се у ништа раздува!
Слава! Глас празан ком је случај мати.
Па нашта слава! И шта је то част?
И крупне речи! Шта ће мени то?
СТЕПАН
Ја тражим славу и снагу и власт.
ГЕРМАН
А једва можеш спасти живот го.
Читаве војске досад сакри гроб.
Све то рад' славе полете у смрт,
Рад' неког кога штити круне сјај
И смишља циркус са жгадијом што
У њега гледа, слуша сваку реч
Да рад' његових ћуди лије крв,
Јер то је моћни господар и цар.
А шта је човек? Тек малецан црв!
О, цар да блато с ноге хитне бар,
У лету човек зграбио би то,
И појео би сав блажен у сласт.
Та царско блато, то је прави мед!
А цар кад умре, зар не шири смрад,
Као и кљусе или какав пас?
Човек! Гној! Вода! Шта ће овај свет?
Толико пута, док не бејах слеп,
Разгледао сам рањеника ред.
Свуд усирена усмрћена крв!
Подлактио се неки војник блед,
Петорицу је обарао он
И давио их, све на један мах,
А сад укочен дахће, пушта глас.
Пред њиме мозак разливен и густ.
Ко зна чији је? и људина та
Зарива главу у тај мозак туђ.
О, мозак! Ко зна шта све крије он!
А сада овом он је добар лек,
Болесној глави прија мозак врућ!
Снопови људи бесвесно леже,
А само магла стеже их, дави,
Језа кроз тело иде ко мрави. . .
Преко њих нови редови беже,
И крв бесвесно јечећи гледе,
Свуд страшно ништа. Друг друга гази.
»Слава!« уснице шапћу бледе,
А ђаво греха на њих се плази:
Ето вам славе! Ето вам славе!
Богаља сто! То земљи треба!
Богаљу доста је парче хлеба,
А ко ће хране наћи за здраве!
Богаљ богаља родиће дивног,
Ево вам славе! Ура за цара!
Све је то славно, лешеви, задах,
Гробови, смрад и крваве баре!
Ура за цара!