Дванаести час/13

Тринаеста појава

Тринаеста појава

ДМИТАР РАДОЈЕВИЋ и СТЕВАН РАТКОВИЋ
(Обоје излазе из десне собе на врата бр. 2.)

РАДОЈЕВИЋ
(гледа на ону страну куд оде Степан)
Оде ли једном?
РАТКОВИЋ
Дакле, мислиш то?
Само ја мислим. . .
РАДОЈЕВИЋ
Увек мислиш ти.
Крај свег твог ума зло, па опет зло;
Мој друже, мисли своје увек криј.
РАТКОВИЋ
Заплео си се, па биће лома.
РАДОЈЕВИЋ
Мислиш? И туñу ја размрсим ствар.
А нећу своју! Добићу још дар,
Што ћу бар племство спасти од слома.
РАТКОВИЋ
Спасти га! Не знам. Како мислиш то?
РАДОЈЕВИЋ
Листина она знаш већ шта крије.
Степану то се много свиди баш.
А не зна грешник: гаврани се вију,
С грактањем страшним јављајући пад.
Хартија ова — њу не виде он —
Прочитај ово какву крије вест.
РАТКОВИЋ
Реч вреди. Шта хоћеш, кнеже, с писмом тим?
Какве хартије! На њих гледа Рим.
РАДОЈЕВИЋ
Реч вреди? Проñе. Хришћани сами
Баш доказаше да поштују то!
Све лажи и све на зло намами,
Ти се утопли, други нек је го,
Ти живи, прохтев задовољи свој,
Уживај, с другог нека цури зној —
То ти је живот. Све друго је маска.
И добротвори, за правду борци
За себе живе. Виче се и праска,
А сами људи несреће су творци.
(Показује прво кесу с новцем, па мач.)
Ово и ово, па онда ћути!
Поништен праска, на тебе виче.
Злато и сабља: одмах ућути!
Лаје ли, убиј! Шта те се тиче!
РАТКОВИЋ
Све лепе речи. Да су бар нове.
РАДОЈЕВИЋ
Та чега новог на земљи има?
О новом само снивају снове,
А не виде га, ту је меñ њима:
У новом руху уз њих је старо,
Па је то ново. Смешно, зар не?
РАТКОВИЋ
Можда и глупо.
РАДОЈЕВИЋ
Паметно, глупо,
Старо и ново, све живот тре.
(Смешка се. Пружа хартију Ратковићу, коју овај узимо и чита. Радојевић се шета.)
Тај, мислим, баш неће волети глас.
РАТКОВИЋ
(предомишљајући се и вртећи главом)
Само. . . чудно је.
РАДОЈЕВИЋ
Мора спасти НАС!
Зар опрети се овом може он?
Посумњао си?
РАТКОВИЋ
То не, али...
РАДОЈЕВИЋ
Шта?
Зар још не видиш да је добро све?
РАТКОВИЋ
(с резигнацијом)
Далеко, дакле, дотерасмо ми?
Бар ти си вештак, па зар тако ти?
Кад ни ти боље не удеси план,
Зацело онда дошао је смак.
И збиља, избор није био лак.
РАТКОВИЋ
Кад је већ смртни освануо дан...
РАДОЈЕВИЋ
(настављајући)
Напустићемо сваки стари пут,
Потражићемо ма у пољу стан.
На бродолому кад се спасеш ти,
Благосиљаш ли срећу? Шта? Зар не?
За један гутљај, једну воде кап,
За једну трунку хлеба не би ти
Зар дао тада све што имаш, све?
(Пауза)
Толике сласти зар ће бити грех?
Нек сваки ком ћу жићот спасти сад
На страшном суду рекне једну реч,
И сам ће ђаво устукнути тад
Кад пође с жељом да обеси (тас)
Најцрњег греха том прикачи плод
Завијајући око таса реп,
Да тим отежа греха мојих тас.
Толиких људи захвалности глас
Зар мање вреди но проклетства реч
Што преварени узвикнуће краљ?
РАТКОВИЋ
Но ако они које браниш ти,
На сто тисућа кад би било њих,
Не вреде више него краљев прст?. . .
РАДОЈЕВИЋ
Међу тим људима, ја сам и ти.
Зар нас двојица — ?
РАТКОВИЋ
То је друга ствар.
РАДОЈЕВИЋ
Јер тим речима САМО КРАЉЕВ ДОМ,
(Показује нешто на хартији.)
Њих неколико само зове цар.
И то: Јелача, Степан--------
РАТКОВИЋ
Знам већ, знам.
РАДОЈЕВИЋ
Ја ћу бар бити задовољан тим,
Јер мени доста даје и сам цар.
Када би он нас покорио све,
Ипак би доста изгубио сам,
Јер скаки од нас убио би два.
С таквима, богме, незгодан је рат.
Окако: сити и суптан и краљ.
РАТКОВИЋ
Само што султан јешће што му ћеф.
А краљ ће гристи камење и боб.
РАДОЈЕВИЋ
Баш ако хоће и некуван грах.
Ја ћу бар урек, мислим, бити сит.
Дакле? Хоћеш ли? Сасвим проста ствар:
Меñ Турке. . .
РАТКОВИЋ
Не, не. .
РАДОЈЕВИЋ
Не мораш баш сад.
Полако, кнеже, доћи ће и то.
У Дубровнику има блага још.
Јуначки сви смо туñ цедили зној,
Јуначки крали, па доñе већ дан
У Дубровнику да тражимо то.
Добри су они, чувају нам све,
Тек сваки седми дукат биће њин.
РАТКОВИЋ
Пожури, кнеже, већ је пао мрак,
Султана холог чете већ су ту;
Крстариле су већ кроз цео град,
Пред подне сутра приспеће и цар,
А дотле кради, скпањај. А шта знаш!
РАДОЈЕВИЋ
Зар ти је мало спасти живот свој?
Још ,би и новца?! Не знаш ти за јад.
Пред овим царем дршће цео свет!
Шта значи све то, да ли појмиш ти?
РАТКОВИЋ
Још једно само објасни ми сад.
Што не показа и Степану то?
Зашто га држиш у заблуди још?
РАДОЈЕВИЋ
Заблуда није; доста зна он већ
И све би знао, да не бејах сам,
Но побојах се потргнуће мач,
А моја глава — нисам томе рад.
Овако боље! Постепено све.
РАТКОВИЋ
Ја одох. Гледај да не дозна ко.
РАДОЈЕВИЋ
Ни речи о том.
РАТКОВИЋ
Знам и ја за реч.
Реч сам ти дао. Нисам? Дајем сад!
(Рукују се. Ратковић је задовољан; опажа се да спрема превару. Радојевић се смешка, доцније се скоро гласно смеје. Седа и дуго посматра хартију коју држи у руци.)
Опажа се да је већ доста пао мрак.