Дванаести час/1

Прва појава

     Велика соба до дворнице. На зиду огромни прозори, тешки и дубоки. Кроз њих се виде градске зидине, а далеко у магли равница. Лево су велика украшена врата, испред којих су камене степенице. У дну, лево, место врата од ходника су тешке завесе украшене златом. Те завесе су увек спуштене; испред њих у ходнику стоје пажеви. Десно су тешка двокрилна врата, нод којииа је грб. Врата воде у дворницу.
     Под је камен, на њему простирке загаситољубичасте боје, танке, а опточене тешким китама затвореноцрвене боје. Један мали сто од камена израђен, незастрт. Украшен је бакром који је позеленео на ногама и ивицама. На самом платну стола је од бакра израђен и украшен крст, чисг и сјајан. На зиду је погдегде оружје. Измеñу прозора велика слика Ђурђа Бранковића, рад нлетачке школе.
     Ова соба служи и за библиотеку. У дну, у десном углу је велики орман, тежак, окован, неспретан. На њему су стари рукописи на које је већ пала прашина, мастионица с пером и неке црвене књиге које се виде да су се чешће читале. Орман је доста празан.
     Цела соба даје призор мрачности, чврстине и празнине.
     Сунце мре. Јулско вече.
     У једној наслоњачи седи Јепача. На крилу држи једну дебелу књигу, али је не чита. Завалила је бледу главу и говори као сањајући. Она је слаба, нежна, али у исто време пуна неке неодређене страсти. Њени покрети су пуни недовољне моћи. Плаве очи чезну, али за чим? У
њој има пуно мртвила, али и нало досаде, а много достојанства.
     Заваљена у наслоњачи, према њој је Јелена. Њен стас пун воље, луде страсти, снаге, моћи и достојанства изазива и привлачи. Она је лепа, црномањаста, али не много, пуна свежине. Ипак се кадикад на њеном лицу опази испијеност и клонулост.

Прва појава

ЈЕЛЕНА и ЈЕЛАЧА

ЈЕЛАЧА
(заваљена на миндерлуку. Крај ње на сточићу нека стара црквена књига)
Залуд свеже ноћи, залуд ведри дани,
Ја умирем, мајко, остављена, сама.
Звоно медно чека мене да сахрани.
Ја осећам да ми годи гробна тама.
Ја живим да умрем и то ми је доста,
Јер разочарање од наде ми оста.
ЈЕЛЕНА
Какве то речи говориш, кћери?
Труди се да те сви земни славе,
У редове те најбољих ставе,
Слава да ти се с туñином мери.
ЈЕЛАЧА
Шта ће ми слава, сивкаста пена,
И празно име да светом звони!
Ја немам среће, све ми је тешко.
А око сузу за сузом рони.
Шта споменици требају мени?
И споменику смрт моћна прети.
Гроб ми сакријте, јер свет је гадан:
Може ко гробу да ми се свети.
Нек трунем мирно, прах сам и била,
Тако бар цео живот ми вели!
Шта нешто више може да жели
Чокек, та маса трула и гнила?
Из праха ништа, из свега прах.
То ме убије и то ме боли,
Али умрети није ме страх.
ЈЕЛЕНА
То баш нека те на рад соколи.
ЈЕЛАЧА
Ја бих да радим. Зашто? Због чега?
Нико разлог ми не може дати.
Разлог ми дајте, разлог врх скега!
Ози ћуте. Разпо' ко може знати?
Зашто ја морам чувати себе?
Зашто ЈА живим, ти, други, трећи?
Коме ја требам? Ко треба мени?
Куд се то, како путује срећи?
Зашто још нико среће не наñе?
Зашто сва врева, ратови, битке,
Толико мртких зашто је, зашто?
Зашто су људи памети плитке,
Те не опазе да је све ташто?
Ташти су људи, свет, небо, све.
Скакога века један бог мре!
Али је један на небу горе!
(Потпуно егзалтирано.)
О, ти си добар; чокек је зао!
Грозан би био кад би све знао!
О, једно реци: што жићим ја?
Што ће ми живот, што ће ми свет,
Свирке и лаких песама сплет ?. . .
(смеје се)
А тај твој бог мислиш ли да зна?
Живи, обарај, крчи себи пут!
А Бог? (смеје се) на грешне људе много љут,
Одавно већ је мртав.
ЈЕЛАЧА
(још занета не спуша Јелену)
О, дај ма шта,
Што вечно стоји, да поштујем ја!
ЈЕЛЕНА
Доста! Глупости.
ЈЕЛАЧА
(скрхана, тужна)
Љубав бих хтела, а сретам маске
Што лаж скривају и с пуно праске
О части зборе. Приморја јужна,
Предели тихи где ваздух дршће
И море шуми и срца стрепе,
Уз душу душа спаја се чвршће,
Чежњиво горе уснице лепе. . .
ЈЕЛЕНА
Шта рече? Љубав?!
ЈЕЛАЧА
Очи ми горе.
Увелих ружа мирис ми годи.
А влажан ваздух прсте ми креће
Да дрхте као одсјај на води.
Хоћу да певам уздахе сетне,
Сребрних звука да крици звоне,
Да плачу са мном долине цветне,
Док младост моја у неврат тоне.
ЈЕЛЕНА
Па шта ти мислиш? . . . Земља и круна?. . .
То не сме бити.
ЈЕЛАЧА
Крвава круна... престо. .. Ох мати
Ниско је. Лепше, више бих хтела.
Болесна душа без бола пати.
Ох, кад бих смела, ох, кад бих смела!
(Круна се наша у крви ваља
И моју главу пече и боде
Као врхови најчвршћих маља.)
ЈЕЛЕНА
Не. Ћути. Муж твој. Ох, ружо свела!
ЈЕЛАЧА
Муж? Ја га мрзим, он мрзи мене,
Похотна реч му срце ми боде,
Душа полако губи се моја
Као у јулу магле врх воде.
У Панонији, где песак блешти,
Магласти вели играју страсно,
Циганка стара у черги крешти,
А звук егеда ори се гласно.
А чудан баук игра у зраку,
А опсене се за њиме вију,
Ја сањам снове сама у мраку,
У коме силно страсти се крију
И распаљују. Још једном хоћу
Да сама тамо просањам ноћу,
Разблудне среће да чујем звуке,
Љубавног бола самртне крике,
Што личи на плач и на узвике
Ловаца бесних, кад гоне вуке. . .
ЈЕЛЕНА
А муж твој, муж твој?
ЈЕЛАЧА
Он другу грли.
И има право. Што да ме воли?
На мени Лепо боли су стрли,
А око, суза што реку проли. . .
Изгуби боју меку и плаву
И сине ватру, болест и страву.