Гусле моје
| Гусле моје Писац: Бранко Радичевић |
Гусле моје
Гусле моје, овамоте мало,
Амо и ти, танано гудало,
Да превучем, да мало загудим,
Да ми срцу одлане у грудим',
Та пуно је и препуно среће,
Чудо дивно што не пукне веће.
Зоро бела, сунце огрејано,
Лисна горо, поље обасјано,
Цвеће мило, росо, бистро врело,
Па ти јоште, моје чедо бело —
Ко да гледне чарне очи твоје
Па у срцу да му не запоје!
Ао свете, мио и премио,
Красно ли те Вишњи удесио,
Само, само, да још мрети није,
Ал' већ нека, кад инако није.
Данас-сутра час ће ударити,
Јарко сунце мени заклонити,
Из руку ми јасне гусле тргнут,
Моје тело под земљицу вргнут.
Ал' што певах неће пропанути,
Након мене хоће останути,
Док се поје, док се винце пије,
Док се коло око свирца вије,
Докле срце за срцем уздише, —
Е па дотле, а куда ћу више.
Извори
[уреди]- Песме Бранка Радичевића I., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.
|