Горски цар/XVI
XVI
Нашавши Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак. Испред куће му одговорише да је све повољно, и они се обојица пажљиво провукоше кроз шибљак и кукуруз, те уђоше у кућу, где их очекиваше Станка и добар ручак. Једна жена остаде напољу да пази неће ли ко изненада наићи, а гости се наместише са домаћином у соби и стадоше да ручају, причајући о догађају са Сретеном.
После ручка донесе Станка чутуру вина, коју је Ђурица собом донео. Пантовац засветле очима и маши се чутуре.
— Ох, сејо рођена и мајко миљена, ти си ми још понајвернија друга — рече он гладећи чутуру по боку и натеже је. Кад се напи, пружи је Ђурици.
— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега.
— А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово. — Зар она не може да изврши тај посао !
— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин.
— Море чувај се да не заклиноше.
— Стари смо познаници. Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару.
Наста кратко ћутање. Јово два пут почињаше нешто да каже, па се тргне, као да се домишља да ли је баш сад најзгодније време. Погледавши још једаред Ђурицу и видевши га добро расположена, он се одлучи.
— Ђуро, знаш ... мени би требало пара. Баш ми је јака потреба. Окупиле ове проклете дације...
— Знам ја, не бери Ти бригу. Скоро ћемо имати посла, па ће бити свима.
— Ама јест то, него знаш, ја велим... како ћу рећи.. кад свршиш посао, немој нам шиљати преко Вуја, него нам ти сам подели... Ја, брате, нећу друкчије! — узвикну он одједном и устаде са столице, као да се сад нечему присети. — Јест, нећу да ми он дели ка слепцу по два дуката, а себи оставља стотине...
— Колико ти је дао Вујо ономад? — запита Ђурица.
— Свега досад пет дуката.
Ђурица се намршти. Пантовац упаде у разговор:
— Па шта ћеш, море, не зна човек куд ће пре. Није вас мало. Само у ова четири наша села имамо тридесет таких људи ,а још двадесет у другим срезовима... Хе, душу ли му, није то лако надавати.
— Знам, Рако, али опет... нисте ни ви седели скрштених руку. Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!...
— Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо. И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо.
— Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше. Нек се зна његов део од стотине, па то му је, а ви се после са нама кусурајте — рече Јово.
— Да ви’ш, море, мени се то свиди — рече Пантовац и наже се к трпези. — Али, душу му матору, неће он на то пристати. Овако он односи три дела, а један дели свима нама, то знам добро. А да се погађамо, он зна да нам не може тражити више од четвртине... Боље му је овако, па неће ни пристати.
— Па, брате, кад му ви дајете, што да не узме. И ја тражим три дела, али мени не дате... Је ли тако?
— Оно тако је... али то је друго... Бадава, неће он!... — рече Пантовац одсечно, размисливши мало. — Не иде, све је у његовим рукама... без њега ми не можемо ни мрднути.
— То је мука, — рече Ђурица, погледавши мимогред Станку — али опет, да покушамо. Што да нас двојица залажемо главе за њега, па отуд не видимо користи ни ми ни наши људи, но све њему. Па, напослетку... зар ми баш не бисмо могли без њега ?...
— Хе, побро !... да није њега, друкчије би се ти освртао око себе — одговори Пантовац, смешећи се.
— Што, зар...
— Зато, што би онда и потајници, и власт, све би ишло куд треба право за нама, а не би ишли онамо, где сами знају да нас неће наћи.
— Како, па је ли мене хтедоше ту пре убити они коњаници?...
— А ко ти је крив, што ти сам идеш на пушку. Лено псето, док не види зеца, неће да га тражи, али кад га види — Држ’ се зече !
— Опет ћу ја да покушам — рече Ђурица.
— То можеш, и ја ћу ти помоћи, али ћеш видети да неће од тога бити ништа. Само пази да га не наљутимо — одговори Пантовац и диже се са столице. — Јово, ја бих мало спавао — рече он креснувши оком на домаћина, који га појми, па устаде и изиђе са њим.
у соби остадоше Ђурица и Станка.
Погледаше се обоје, и док им се погледи не састаше, мишљаху да ће полетети једно к другом, а кад сагледаше своја уплашена и забринута лица, оборише главе и заћуташе обоје.
— Ђуро, шта је ово? Ја ћу полудети!... Докле ће се овако ? — рече Станка и седе крај њега на под.
— Што, Стале ? — одговори он и пребаци своју руку преко њена рамена.
— Не знам, али ја овако не могу. Хоћу да будем једнако с тобом, па нека погинем, не марим, само да не седим ’вако као у тамници.
— Па ја сам ти говорио да није лако...
— А што сам ја остављала своју кућу, него да будем с тобом! — одговори она, а очи јој севнуше оном врелом блиставом ватром.
— Па како ћемо, кад не може друкчије? Ето, ниси могла ићи са мном да бијемо Сретена, а не можеш сутра или прекосутра на похару.
— Све једно, хоћу да идем, па шта буде.
Он је привуче к себи, па јој стаде другом руком гладити главу, а у њему самом рађаху се чудне мисли.
»Што ли је то тако ?« — мишљаше он. — »Док је не узех, чинила ми се већа од сунца и даља од самога неба, а гле сад... ништа... Баш као и они чворкови са бреста !« Ђурица се сад сети детињства. Једаред опази да се легу чворци у једном високом, окресаном бресту. Месец и по дана облетао је око тога бреста, гледао како су се легли, хранили и расли мали чворци, и видео да ће насигурно одлетети кад порасту. Дрво је било тако право и високо, да се није могло ни мислити о пењању. Али једнога дана свих пет младих чворака беху у његовим недрима: што је за њега било немогуће, другоме је ишло лако; други се попео и повадио му чворке. С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац. Он је учинио тако. И кад му је после мајка донела куване чворке, он се чудио: чему се досад толико надао и радовао ? — Ничему... рекао је тада сам у себи. И сад се сетио чворкова...
Али је опет, још јаче и страсније, пригрлио Станку, па стаде да је љуби у оне чудне очи, које некада ни погледати није смео. Заносна ватра љубавне страсти обузимаше га све више, и он већ осећаше да му Станка није оно исто што и чворкови, увиђаше да му је много више за срце прирасла.
»Шта ћу да мислим ? Видим да се све више пропада у неку дубину, из које нема излаза... Падамо обоје и пропадамо, па бар нек се живи још ово мало времена што нам остаје!...« и он осећаше како га Станка грчевито привлачи к себи, и заборави све бриге и опасности овога света.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|