Пређи на садржај

Горски цар/XV

Извор: Викизворник

◄   XIII XXVIII XVI   ►


XV

          Као што после онога догађаја, при оцењивању потре пред кленовичком судницом, наступи у Ђурици извесан прелом у мишљењу и осећању, тако и сада, после ових бурних и необичних догађаја, који се на брзо изређаше и претурише преко његове главе, наступише у њему други погледи на његов живот, задатке и поступке. Досада је Ђурица на цео свој рад гледао као на случајности, које се мењају свакога дана, онако исто, као што се мења небесно плаветнило туробних јесењих дана. Живело се од данас до сутра, избегавала се свака одређенија мисао о будућности, јер јој није ни било места: један куршум иза трна покварио би и однео собом све планове и жеље... Истина није он баш био без икаквих планова, али је све то било тако нејасно и неодређено, да ни сам није био на чисто са својим жељама. Али га последњи догађаји принудише да мисли, и ако му је овај посао, од свега, најтеже ишао од руке.
          Постепеним током догађаја Ђурица се већ навикао на свој положај, а озбиљне прилике наведоше га на мисао: да овим положајем осигура себи и своме другу будућност. Сад му живот беше милији но икада, а опасности се нагомилаваху све више. Требало је, дакле, наотимати — »зарадити«, како он мишљаше — што више, па се после негде склонити и проживети мирно. А да би могао зарадити, требало је претходно да зајази стотину других страна; требало је да задовољи и Вуја и другове и јатаке и поверенике, којих је било без броја и који су га све више, својим захтевима и услугама, обавезивали и спутавали у бескрајну мрежу својих замака. Он је осећао да је тешко надавати свима и свакога задовољити: од толиких похара још није ни половини дао први »пешкеш«, који се обично сматра као ситница и за којим тек после долази право разрачунавање, које мора имати неке сразмере са државном уценом. Али се ипак он надао, неком магловитом надом, да ће све то некако изравнати и задовољити другове и себе. Надао се у тврдо, и ако је видео да му готово сва »зарада« одлази у једне гвоздене руке, из којих се више не враћа њему.
          После свога необична венчања Ђурица паде у велику бригу због опасности, које се гомилаху око њега. Марко Радоњић не могаде отрпети срамоту своје куће, па се обрати за помоћ државној власти. Услед тога постаде Ђурици непоуздано и његово село, јер Марко само вребаше прилику да дозна за његов долазак, у чему га помагаху рођаци и неки момци, нарочито Сретен. И сама власт поче много живље да трага за Ђурицом, не дајући му нигде да се стани. Ђурица сад тек поче да разумева и осећа свој ужасни положај: личио је на звер, коју непрестано, с места на место, гони велика хајка. Због свега тога и он сам измени своје поступке према другима. досада је у нападима бивао присебан, пажљив, готово благ, а сад поче све више да личи на Пантовца: стаде да напада плаховито, грубо (ако се може рећи да ово досад није грубо), без осећања и без икаква сажаљења.
          Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку. Тако скиде с реда прву бригу. Али после два три дана јавише му да Сретен, са неколико момака, једнако крстари по селу, с намером да га убије или ухвати. Ово га необично наљути и изненади. Сматрао је своје село као једино поуздано уточиште, а сад му прва опасност отуд прети. Не мислећи дуго, упути се с Пантовцем, с којим се сад ни дању не растављаше, право у село.
          Сунце беше давно изгрејало, те се под његовим зрацима преливаху и блистаху поља и њиве, окићене росним капљицама, које се по брежуљцима већ стапаху и испараваху. Испод суднице, крај пута, сеђаху два дечка са заденутим пиштољима за појасом и један човек осредњих година са пребаченом шешаном преко крила. Пред њима гори ватра, пламен се весело повија с једнога краја на други, а око ватре прште и пуцкају млади пурењаци, које један од дечака обрће и надгледа.
          — Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка. — А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част.
          — Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо.
          — Ала да наиђе Милош; наплатио би нам сваки пурењак по грош.
          — Па ето, Сретен је видео сад кад прође, па не вели ништа.
          — Е, мари сад Срета за пурењаке. Мисли он где би нашао Ђурицу да подели Косово.
          — Их, да га хоће где сукобити: ала би било смеја и причања по селу!
          — Море, децо, гледајте своја посла — одговара им онај с пушком, отресајући печен кукуруз и завијајући га у зелену шашу. Мало затим зашушта кукурузовина пред њима и из ње искочише Ђурица и Пантовац. Дечаци зинуше од чуда и занемеше, а друг им устаде и здрави се са Ђурицом.
          — Стражарите ли помало? — пита Ђурица смешећи се.
          — А ја... сеткаримо помало, ет’ ...
          — Продајте нам два пурењака.
          — Нисмо их, вала, ни ми куповали, па их нећемо ни продавати, но узмите па једите — одговори стражар и даде им по један печен кукуруз.
          — Ви говорасте сад о Сретену — рече Ђурица, крунећи печена зрна и бацајући их шаком у уста. — Куд оде он?
          — Оде у Локву с косачима — одговори дечко.
          — Колико их беше?
          — Петорица. Пајо Станојчин, Јевто, Петар ...
          — У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом.
          У Локви су газдинске велике ливаде, са којих се диже по неколико стотина пластова. Сад су већ пластови зденути, а у Милошевој ливади подигла се зелена отава. По њој се поређали млади косачи, па једначито, као по команди, измахују оштрим косама и секу зелену сочну траву. Пријатан, заносан мирис отаве шири се уоколо, те не могу сите да их се надишу млађане груди. Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком...
          Наједаред косачи се пренуше. Неко иза њих повика:
          — Стој!
          Подизаше главе и упрепастише се, видевши Ђурицу и Пантовца с напереним острагушама. Сретен, који бејаше напред, подиже косу и као да хтеде некуд поћи, па, видевши да се ниједан од другова му не миче с места, застаде и сам, двоумећи шта да чини с косом: да је баци или да је држи тако подигнуту. Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну:
          — Доле косе!
          Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих.
          — Отпасујте се, а ти, Јевто, везуј све редом! — викну Ђурица и ступи корак ближе.
          За часак беху сви добро повезани, а Јевто стајаше уз њих, чекајући шта ће сад бити.
          — Вегни де, побратиме, и овога — рече Ђурица, па приђе повезаним младићима, а Пантовац стаде да веже Јевта.
          — Па, Сретене... — поче Ђурица — чујем да ме много тражиш ових дана... веле, хоћеш да ме убијеш, шта ли ?... Па, ет’ ја дођох да се видимо и ’нако... упитамо за здравље.
          — Море, Ђуро, надлагује се свет — одговори Сретен муцајући и бледећи. — Ја, вала, знаш сам, волим те... како ћу рећи... ’нако кâ... бр... кâ брата, јест, баш кâ брата... А свет... тхе...
          — А шта си оно поручио Јову и Станојлу да ти јаве кад буду на стражи?
          — Ја, вала, ништа. Кажем ти: свет...
          — А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш?
          — Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог! Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога...
          — Ко то изнесе? — викну трећи.
          — Шта их ту испитујеш... им њихова! — викну Пантовац — још им нађи адвоката... Лези, бре! — подвикну затим Сретену, који се очас пружи по откосу. У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град.
          После првих удараца Сретен се само увијаше, бледећи и мрштећи се, али на шестом ђипи, као иглом убоден, клече на колена и закука из свега гласа:
          — Јаој, кукавац, ђе погибох! Не, кумим те Богом...
          Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање. Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић преко средине уха, смешећи се:
          — Ово, знаш, да ме се сећаш... Нећу да ти кварим ухо, јер ниси ожењен, али нек стоји резница, да не дижеш руку на људе, који ти ништа не чине.
          — А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа. Сад идите, па причајте какву сте уцену добили за главу Ђуричину.
          За овим се обртоше и он и Пантовац и полагано се удаљише низ равне ливаде, а повезани косачи, не двоумећи много, разбегоше се по кукурузима, бојећи се да се разбојници не присете и не поврате.
          Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту. Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак. Кад изиђоше на чисто поље, које пресеца поток, угледаше коњаника, с којим су се морали срести. Ђурица познаде попа.
          — Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па ме чекај у шибљу.
          — Шта ћеш сад с попом? — промрмља овај незадовољан, јер беше гладан, па хиташе на ручак.
          — Ништа, море, иди ти! — одговори Ђурица збуњено.
          И поп их беше угледао поиздаље, али видевши да се морају срести, немаде куд, но продужи право к њима.
          — Помози Бог, децо! — рече он још на корак два пред њима.
          Пантовац се још више потуљи, обори главу и некако неодређено махну руком поред уха, што се могло узети као да скида капу, а могло је изгледати и као да се чеше иза уха.
          Ђурица врло пристојно скиде капу, смерно приђе руци свештениковој и осети како му опет малопрешње црвенило наилази на лице.
          — Хоћеш у село, попо ? — рече он благо, као обичан сељак, који је, идући с рада, срео свога свештеника.
          — Хоћу ја — одговори поп, осврћући се на Пантовца, који већ беше прошао. — Сиромах Илија изгуби детенце... А ко ти је оно... ваљад’ Пантовац?
          — Ја — рече Ђурица и намршти се мало, али се по његову изразу не могаше прочитати да ли му је непријатно то питање или му је непријатан сам Пантовац.
          — Баш ја једнако мислим код куће, никако не могу из главе да те избијем... Шта то би с тобом, Ђуро?... Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак. Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији...
          — Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина... Мало од оца, мало од других, па... ето!... — одговори он уздахнувши.
          — То је, то је, знам ја... ти други учитељи, то су твоји душмани... Ти си био... ти си могао бити красан домаћин и радник, али те они наведоше на клизав пут. Па сад мораш да им аргатујеш, да мећеш главу у торбу ради њихове користи.
          Ђурица, погнуте главе и бледа лица, слушаше ове необичне речи, које исказиваху и неке његове најтајније помисли. И њему је долазило све то на памет, али он никад не беше у стању да истави такву мисао јасно и да помисли дубље о њој. А сад, кад је чуо готову, исказану мисао, она га уплаши, јер појми да је мисао истинита и правилна. »Јест, зацело, ја радим, а они све односе и живе од моје главе«...
          — Ти отимаш од других — продужи поп, видевши да га Ђурица слуша — да би могао њима што више дати. Убијаш, рецимо, или упропашћујеш поштени свет, па дајеш њима, који су тебе упропастили... А кад дође до густога, онда ће им бити први посао да те убију, да би себе сачували, ида узму уцену за твоју главу.
          Готово плашљиво, раширених очију Ђурица погледа попа. Ова страшна мисао, која му досад не дође на памет, порази га као гром. Он гледаше у мирно и благо свештениково лице, очекујући другу реч, која би ублажила или преиначила ту страшну мисао, али поп нарочито застаде, да би се та мисао што боље и дубље укоренила у њему.
          — Како... зар то може да буде ?... — промуца Ђурица.
          — Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!... А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео... Ја знам десетину људи, које су ти твоји пријатељи измамили у гору, терали их да отимају од народа за њихов рачун, па их после поубијали и узели велике уцене за њихове главе...
          — Ама, попо, шта велиш ти ?... О ком ти гоговориш ? Знаш ли...
          — Знам ја добро, не бој се, синко. Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а да не знам ја, који већ триестак и неколико година гледам шта се ради по овој околини... И знаш ли још шта? За ове моје речи, кад би их ма коме другоме казао, ја знам шта би ме снашло после неколико дана ; а видиш, ја их теби говорим слободно, не бојим се ничега... Видиш да те добро познајем... да ниси рђав човек...
          Одједном, као плаховит поводањ, по Ђурици се разли нека нежна и слатка топлина, а уз груди му пође нешто врело и необично, застаде у грлу му, па заголица му нос, вилице и очи, и он осети да му се очи влаже, а вилице дршћу... Нека стара и слатка, веома необична успомена из детињства сену му кроз главу, сети се како је некада дететом плакао, и сад му се учини да осећа оно исто, што је и у детињству осећао; учини му се да је и он сам онакав исти, какав је и у детињству био... Откада памти за себе, никада му још нико није тако отворено у душу загледао... И таква вера, такво поверење у њега, разбојника!... Човек говори пред њим оно, за што би могао изгубити главу... »али зна да нисам рђав човек!...« 
          — О, попо, да знаш како ми је то... Нико ми досад није тако говорио... а ја сам све са њима, од детињства... с оцем...
          — Јесте, синко, знам ја. Камо среће да оца ниси ни видео ни запамтио, друго би сад било... Такво срце не би се само покварило. Али сад то на страну, па ми реци шта мислиш, докле ћеш тако ? Знаш, ваљада, шта те чека напослетку... данас, сутра, кроз годину, две?...
          — Ништа ти ја не знам, но живим тако од дана до дана; а шта ће бити и не мислим, не смем да мислим... Само знам да сам пропао, пропао сасвим.
          — Па што онда веза онаку девојку за себе, те и њу упропасти, болан брајко ?
          — То не знам, попо, среће ми. Како се то деси, ни сам не знам. Као да нас неки ветар занесе, те се закрлеписмо једно за друго, не мислећи ништа и не знајући шта радимо... А сад ми је то велика, тешка брига на врату... Али шта да радим, научи ме, попо ?
          — Само један прави пут имаш пред собом: да се предаш власти, да идеш на суд, те да покајеш старе грехе, а после већ... лако је. Неће те стрељати, знај зацело, а кад се покажеш на робији ваљан, смањиће ти казну. Издржи тамо пет шест година, па кад се вратиш отуд, бићеш човек, бићеш поштен сељак и домаћин, живећеш на своме прагу и огњишту.
          — А она... Станка, шта ћу с њом?
          — Хе, њој неће бити лако, али напослетку, и она ће се довести у ред, све ће се довести у ред... Наћи ће, зар, и она себи друга...
          — А, то не може, то никако не може. Ето, то је оно !... Првога дана, пошто мене затворе, она нема куд, а ја је не могу оставити, па макар погинуо. Него кажи што друго: има ли каква начина да се ми не растајемо, да се склонимо где, или тако на пример нешто?... — и Ђурица жудно, ватреним очима погледа свештеника, очекујући повољна одговора.
          — Знам шта мислиш, синко. То не може. Сваки је, који је бивао на твом месту, то покушао, па не иде. После неколико месеца повуче га опет нека сила у гору, зажеле му се очи гомиле злата и банака и... ето га!
          — Јест, знам то — рече Ђурица, схватајући положај хајдука, који се удаљи од свога посла.
          — Једини ти је пут, синко, да се вратиш међу поштене људе — робија. Кроз њу се можеш вратити слободан.
          — Онда... ништа!... — рече он уздахнувши.
          — Тешко ми је, Ђуро, што ти не могох ни у чем помоћи...
          — Како ?... Хвала ти, попо, до неба. Ти си ми отворио очи. Бар ћу се сад умети чувати и знам с ким имам посла. А ’вако, што но кажу, биле су ми повезане очи.
          Свештеник га појми. Па, хотећи да га остави баш на тој главнијој мисли, поздрави се са њим и крете коња под собом, а Ђурица остаде замишљен, укочена погледа накрај видокруга, откуда се помаљаху ретке паучинасте кудеље сивих и беличастих облачака...
          »Мораш да мећеш главу у торбу, ради њихове користи« — сети се он попових речи и, идући полагано уз поток, стаде да мисли о томе.
          »А ја досад нисам на то мислио, а видиш како је то јасно! Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе ? — Јок, брате, није!... Каква ми је вајда од тога. Него све због њих... Донеси пет стотина, они све разграбе, и још морам да молим њих за који дукат. И тако једнако да радим за њих, да упадам у све веће кривице док... јест, док не дође до густога, тако рече попа, а после... пљус по челу, па узми још сто двеста дуката уцене за моју главу !.. Е нећемо тако !« — рече он у себи, али не беше у стању да мисли како ће друкчије, кад неће тако.
          »Да ми је знати шта ли мисли овај Радован? Ето, и он је учинио што и ја, још и горе, а чини ми се да је паметан човек. Да ли он види за кога се ми мучимо? Баш ћу да га питам, али нећу сад: сетиће се да ми је то попа говорио. Само знам једно: треба добро отворити очи... Ча-Вујо, повући ћемо се клипка, па или моја или твоја глава!...« 
          »Да се предам, вели, власти« — стаде опет мислити. — »Али како ?... Рецимо ја одем и кажем... тако, већ зна се... они мене у томруке. После испитуј: ко је још, ко те чувао, с ким си ишао, кога си напао ?... И тако све, па мучи и питај... Добро. После већ суд и, рецимо, робија. А она ?... Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!... А-ја!... Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет. Да ми је само да накупим пет стотина дуката... Али прво мора да се плати јатацима... Тамо-амо, па опет: удри, отимај!...« 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.