Горски цар/I
Први пут је сврнуо на себе пажњу целога села о крстоношама. Тада се управо и замомчио. Мајка му срезала дуге кошуље од убељена конопљана платна, сестра му их извезла црвеним и црним памуком, и уз њих му спремила широке тканице са девет разнобојних пруга и памучне подвезе за дизлуке са кићанкама од вунице. А сам Ђурица, терајући дрва у град, зарадио је чохани јелек и дизлуке, опшивене црним гајтаном, и велики тунос са кићанком. Тако одевен дође на крстоноше.
Беше се искупило доста народа. Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити. Крст дадоше од прве кметову синчићу, ма око барјака се никако не могоше погодити. Извириваше сви редом на прозор да разгледају кандидате, који су се ту поређали, па напослетку изиђоше напоље. Момчадија пребледела, па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће.
Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију. Беше их и старијих и одевенијих, али гледајући одједном у све њих, он први падаше у очи. Беше као бор, који је израстао у честару, међу правим и једрим церићима. Зато се и попов поглед заустави на њему.
— А гле Ђурице! Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш?
Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му:
— Зар из 'наке куће?!...
— Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи...
— Јок, не може! — одсече кнез.
Међу момцима наста гуркање и шаптање. До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече. У другој прилици он би знао шта би радио, али сад се уздржа. Видео је да се попа још решава, па стаде да чека. У том кнез проговори:
— Ево Милошева Срете. Шта велите људи?
— Нек му је срећно! — повикаше одборници, и Сретен, весео и задовољан, приђе руци поповој.
— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак.
Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече:
— Хе, да је мој тата одборник, било би друго...
— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...
И таман Ђурица плану и хтеде нешто крупно да каже, а попа проговори:
— Е сад ја хоћу да Ђурица носи црквену меденицу.
Ђурица истрча напред, приђе руци поповој, па оде Обраду клисару, те узе од нега велику меденицу, која је, док није црква набавила звоно, сазивала побожне хришћане на молитву, а сад се употребљује само на литијама.
Момчадија се, после барјака, највише граби за меденицу и кадионицу, а иконама, и ако су пружале извесну почаст — нарочито општинска — није се тако радовала.
После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово Вазнесење. Раздадоше и друге, за литију потребне ствари; сврши се спомен под општинским записом, па се кретоше крстоноше. Кад попа очита последњу јектенију и Обрад му танко гласовито одговори: амин, кмет повика:
— Господајте, људи!
А крстоноше сви, сваки друкчијим гласом и тоном, узвикнуше сложно:
— Господи, Господи, помилуј нас!
Напред иђаше крст и са њим упоредо барјак, за њима меденица, па онда црквена и општинска икона упоредо, а после тога све по двојица у реду. Остале крстоноше понеше шта је ко имао: неко икону, неко свећицу, неко класје жита или струкове бела лука... Поред крстоноша јаше на коњу попа, а уз њега корачају с једне стране Обрад, с друге онај што носи кадионицу. За поповим коњем, важно и достојанствено, ступа кмет, који пази на поредак, а нарочито на то, да се непрекидно господа. За њим, као што је ред, гегуца општински биров...
Весеље и право душевно задовољство, помешано са побожном збиљом, сија на сваком лицу... Само Ђурица необично изгледа. Нека суморна сета и замишљено расположење овлада њиме од онога тренутка, кад му до ушију допре она пакосна увреда од Сретена. Он се, истина, обрадова меденици и дочепа је са великом журбом, бојећи се да кмет опет не изјави протест; али оно унутрашње мучење остаде на души му и даље, кад се крстоноше кретоше и кад се јасни звук његове меденице стаде разлегати по питомим лукама и дивљим голетима. Руке му снажно али механично замајиваху звоно, усађено у дрвену ручицу, али мисли му беху далеко од ове побожне свечаности. Народ господа, корача, прескаче преко поточића, јендека и врзина... Ђурица то исто чини, не престајући звонити једначито и снажно, али га тај једначити звон сугестује, одваја га од свега што се види и чује и преноси га у бес крајне сањарије... Крстоноше застају код записа, попа и Обрад отпевају што следује, урежу запис и крећу се сви даље. Ђурица опет почиње махати звоном и — мислити...
Мислио је о оној увреди. Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици. Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене. Ђурица је не само добро знао откуда су те коже, ну је, заједно са целом кућом, пробао печења и јаније, зготовљене од добрих јаловица. Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица? Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«. Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не ухвате. Све су се врлине састојале у »невидишу«, у томе, дакле, да се крађе и друге сличне »операције« врше што пажљивије...
Са таквим појмовима о моралу Ђурица је ступио у свет. Он је држао, да је то правило, по коме се сви управљају. Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама. И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега. Али попа му разгали срце... И чудно је то срде, које се радује меденици на црквеној литији, и у исто време мисли о јаловицама!..
И Ђурица је много мислио, тако много, да није ни опажао куд је пролазио, ни шта се око њега збивало. Само кад би крстоноше минуле поред каква богата дома, где су домаћице изнеле неколико карлица млека, заборавио би све мисли, дочепао би једну кутлачу и сркао докле год траје... После је опет мислио и мислио, и најзад дође до закључка, да је сва ова момчадија гора од њега, и да га сви они мрзе само с тога, што је сиромах. У таквим мислима обиђе део атар сеоски и врати се, са крстоношама, к судници.
Кад се изређа под записом сва читанија, народ заседе у совре, које су подигнуте око записа. Свако племе имало је своју совру — четири дирека, по бодена у земљу и спојена пречагама, преко којих су намештене уздуж две широке тренице; на њих се ставља јело; около ових треница поређане су друге за седење. Имућнија племена дизала су над совром кров, а около седишта ужљебљивани су шашовци, те је цела совра изгледала као нека стаја. Лепо је видети око цркве или, кад је црква далеко, око суднице гомилицу оваквих стајица испуњених веселим народом, који се сабрао да, овако у скупу, проведе благ дан...
Ђурица не имађаше ни совре ни племена. Он, са неколико вршњака, који не беху гладни те не седоше за совру, стаде да чека док попа напије у славу, па да почну играти. Чим народ заседе, поп се диже, а Обрад зазвони меденицом. Народ се диже, као на команду. Људи поскидаше капе и сваки у својој соври стаде се молити Богу. Утом попа отпева тропар, испи чашу вина и седе. Поче ручак. Свирала одјекну...
Момчадија потрча у коло, а за њима и девојке, које имађаху снахâ да дворе и послужују у соври. Заљуља се прво коло, за њим друго и треће... Кад би при крају ручка, Сретен поведе Мачванку уз свиралу, а Ђурица узе цигане да му свирају Ситниш, и поведе коло. Младеж, чувши ћемане, потрча у Ђуричино коло. Љуља се леса млађаних и веселих играча; диже се прах под лаким ногама, које у такту трупкају; звецкају огрлице и ђердани; а ћемане једначито и весело цилика... Само ти срце игра, а у грудима осећаш неописану топлину и задовољство; готов си да одједном загрлиш сав тај лепи и весели свет, који је исто тако раздраган и расположен...
А ко се у такву весељу нађе увређен, није му лако. У Сретенову колу остаде само десетина момака, а то је за коловођу грдна срамота. Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу. Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му ногу, те се овај саплете и падне. За тренут ока умукоше и цигани и свирала, а у Ђуричиној руци севну нож.
— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип. Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу.
— Натраг, коме је живот мио! — узвикну Ђурица и махну ножем око себе, па, видећи се слободан, потрча опет к Сретену, али овога загради трострука леса момака, а на Ђуричино раме, као из неба, паде рука кметова.
— Стан' дер ти, момче, да се разговоримо.
Ђурица зину од чуда и стаде на месту као укопан.
— Зар ти први — продужи кмет — откако је наше село закопано, да окрвавиш и окаљаш нашу свету славу!
Ђурица поче долазити к себи.
— Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац... Зар он мени да подмеће ногу! — узвикну он и подиже руку с ножем.
— Доле ту кустуру! — цикну кмет.
Ђурица се само одмаче неколико корака.
— Доле нож, кад ти кажем! — понови кмет и погледа Обрада значајно.
— Ножа не дам, а ти гледај своја посла... — промуца Ђурица јетко и пође још корак натраг, али га одједном дочепаше многе руке, одвукоше у брвнарицу испод суднице и закључаше...
Тада га познаде цело село, те се о њему још дуго говорило...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|