Горо моја...
Горо моја, ко те тако љуто клео?
Горо моја, зашто црни носиш вео?
"Остала сам пуста... Остала сам сама,
Све соколе моје побила је тама".
Из дубине твоје мене зима бије,
Не чујем ти више појање кô прије.
"Хладно иње паде наших празних дана,
Па моји славуји одлетише с грана".
Све си, ето, ређа! Камо круне с врха?
Ко ти вите јеле и борове скрха?
"Мени глухо небо посла вјечне јаде -
Под сјекиром туђом све ми благо паде".
А камо ти виле покрај бистрих врела,
Да полете летом преко наших села?
"Нестало је снага, јунака и крила...
Више срца нема, па нема ни вила".