Гором шеће Хасанагиница
Гором шеће Хасанагиница,
Гором шеће у походе мајци.
Шетајући када говорила:
„Благо теби зелена горице,
Зими стариш, а љети се младиш, 5
Зими расту младикове гране,
Љети цватиш листом и бехаром,
А ја јадна Хасан аге љуба
Младост губим и љети и зими,
Нити цватим, нит’ се подмлађујем, 10
Веће вехнем у агином двору.
Ево прође девет годиница,
Ја не виђех Хасан аге мога
У чардаку, у меку душеку,
Нити знадем гдје мој ага спава; 15
Само чујем куд мој ага хода:
Зими хода низ пјане механе,
И бог знаде крчмарице љуби.
Љети ага иде четовати,
Па доводи робињице младе; 20
И бог знаде робињице љуби.
Но бих и то лакше прежалила,
Већ ме кори Хасан аге мајка:
„Безроткињо, Хасан аге љубо,
Мом си сину срећу заставила, 25
Па ми нема од срца евлада,
Довешћу му Бејду удовицу,
Нек му роди уз кољено сина.
Родила је и првоме војну,
А ти ћеш јој измет учинити." 30
Како ли ћу имати евлада,
Кад ни земља свога рода нема,
Док не гране прамаљетно сунце.
Сама земља рођу дат' не море,
Нити њива родити пшеницу, 35
Док се прије сјеме не посије.
Нема жита, гдје не сију људи,
Ни порода, гдје је љуба сама,
Доведена, али нељубљена.
Да се мора очувати лице, 40
Да не вехне и да се не квари,
Не бих дала да га ага љуби,
Веће бих се лицем поносила.
Ма залуду што је нељубљено;
Увехнуло ко да је љубљено: 45
Јера лице није за чекање,
Већ од вакта да га јунак љуби;
А кад прође вакат од године,
Више лицу ништа не помаже.
Још које је нељубљено било, 50
Баш ко старо дрво огорјело.
Како ли ћу родит аги сина,
Када ми је лице нељубљено?
Није злато да је на оцјене,
Нит' је чоха да је за продаје, 55
Нит' је платно да је за дарове
Нит' је благо да за трошак чувам,
Нит' је свила да бих је носила,
Већ је лице да га ага љуби,
Љубила га земљица и трава." 60
Мисли када нико не чујаше,
Што од јада говорила када.
Ал' све чуо Незирбеже млади,
Милд сестрић аге Хасан аге,
Јера момак у лову бијаше, 65
Све је чуо шта је говорила
Даиница Хасанагиница.
Момак шути, ником не казује,
Није лако о том говорити,
Јера море ага запитати: 70
„Откуд знадеш да љубу не љубим,
Коме ли се потужила љуба?"
Море љубу лако погубити.
Све се мисли Незирбеже млади,
Како ли би аги говорио, 75
А да бд се ага досјетио,
Да не љубд крчмарице младе,
Веће своју по закону љубу.
Једном ага у планину пође,
Лов ловити у гори зеленој; 80
С њиме иде Незирбеже млади.
Лов ловише, по гори ходише;
Пита га Незирбега млада:
„Знаш ли траве за ђогата мога,
И за мене рода планинскога? 85
Да ја виђу чим горица рађа;
А ти често по планини ходаш
И пребиреш гору и планину,
Све тражећи звјерку свакојаку."
Кад то чуо Незирбеже млади, 90
Води ђогу у осахлу траву,
Хасан агу под трулу јабуку.
Неће ђого осахнуле траве,
Нити ага трухлијех јабука.
Говорио Нездрбеже млади: 95
„Виђи, дајко, ту осахлу траву,
Неће ђого ни да гледа на њу.
Кад је трава у цвијету била,
Сам је бјего дз подрума ђого
И у ову траву долазио. 100
Ова трава сама је одрасла,
Сама расла, сама и осахла,
Више није за коња добрије.
А тако је и љубовца млада,
Кад до себе господара нема; 105
Увехне јој у самоћи дице,
Преко вакта није за јунака,
У вакту се љуби и љубовца,
У вакту се коси и травица.
Да је трава вактом покошена 110
Сва би гора травом мирисала,
И љубовца кад се вактом љуби
Окити се од срца евладом."
Још овако беже говорио,
Млад бијаше, али мудра глава: 115
„Видиш, дајко, те трухле јабуке,
Саме зреле, саме опадале,
Саме пале, саме иструхнуле.
Кад је била јаком за тргања,
Јабука је за пешкеша била, 120
Данас није ни за влашких свиња.
А тако је и љубовца млада,
Која није у вакту љубљена;
Старо лице ко трухла јабука.
Још је горе што љубљено није, 125
Ко и трава, кад је бије слана,
Некошена у гори осахла."
Ту се ага љубе осјетио,
Па у себе ага хесабио:
Истина је што Незирбег каже, 130
Ја сам врло богу згријешио,
Што ја љубим цуре испрошене,
А не љубим у двору љубовцу.
Ту се ага тобе учинио,
Да не љуби крчмарице младе, 135
Веће своју у дворима љубу.
Мало вр’јеме за дуго не било,
Убрзо му књига долазаше
Да се диже на цареву војску.
Оде ага, остаде љубовца, 140
Оста љуби чедо у срдашцу.
Прекои је Хасан аге мајка:
„Кујо једна , Хасан аге љубо!
Оклен теби чедо под појасом?
Докле ага у двору бијаше, 145
А у тебе чеда не бијаше,
Аге нема, а ти чедо носиш,
С каме си га, кујо, задобила?
Бојиш ли се аге, Хасан аге?"
Јадна љуба ништа не говори, 150
Веће рони сузе низ образе.
Мало вр’јеме није постајало,
А лудо се чедо находило,
Лудо чедо, али мушка глава.
Одгоји се од годину дана, 155
Као друго од три годинице.
Дође ага са цареве војске.
Говорила Хасан аге мајка:
„Невјестице, Хасанагинице,
Сакриј чедо, земља те сакрила." 160
Па још срете невесело сина.
Хасан ага турски селам даје,
Па он пита остарјелу мајку:
„Мајко мила, што си невесела?"
Одговара Хасан аге мајка: 165
„Не питај ме, Хасан ага сине.
Срамота је мени казивати,
Ал од тебе не могу сакрити:
Док си био у бијелу двору,
У љубе ти чеда не бијаше, 170
А сад си га застануо сине.
Не чудиим се што га је родила,
Већ се чудим што је налик на те."
Ал се ага томе осјетио,
Да му љуба трудна останула, 175
Па овако мајци говорио:
„Стара мајко, ако бога знадеш,
Гдје је чедо лудо и нејако?"
Ал је чедо опремила када,
Да га воде у планину слуге, 180
Да га крију од агина гњева,
Да је више свекрва не кара.
