Газда Јаков/3
III ПОЈАВА
ЈАКОВ и ЉУБИЦА
ЈАКОВ (Изађе из своје собе, подбочи се о кукове и искези зубе прему њој): А што ти извирујеш, кад он пролази?... Што извирујеш, а?... Какав ми је то пос’о: изивиривати некога?
ЉУБИЦА (Опет извирује): Ја нисам...
ЈАКОВ (Повуче је себи): Шта ниси? Како ниси? Још ћеш ми под старос’, казат’ да лажеш... Моја крв и да ми рекне да лажем... ја, као нв прилику, твој отац, па да не говорим истину!... Зар ја нисам видио својим очима?... А ја н ећу никако да га извиријеш!...
ЉУБИЦА: Зар ћу се затворити к’о у тамницу?
ЈАКОВ: Затвори се к’о у тамницу, само њега не гледај! Скочи у воду, само њега не гледај! Убиј се, само њега не гледај! Оно је један галијот, који ће потрошит’ цара Радована благо!... Он потписује признанице, а не погађа ае за интерез; он узима паре, а не броји их ни једном; он каже да би најволио бити врабац, кад би се претворио у тицу... да је казао: пијевац, кокош, или каква корисна тичица, добро бо било... Ама врабац!... И ти да извирујеш врапца...
ЉУБИЦА: Па што ми толико говориш?
ЈАКОВ: Говорим ти, да добро чујеш, јер ти често пута не чујеш мога говора. Онаки унцути умију да заврну мозак таким гушчицама. Лиле - миле, вамо - амо, отуда - одовуда и заврну ти га! А ти си моја јединица и нашљедница, па ја нећу да и теби заврне мозак. Зар се ја толико мучио, па да те онаки бекрија узме и да ово моје потроши?
ЉУБИЦА (Стидљиво): А зар ме ти не би дао, кад би ме он запросио?
ЈАКОВ (зачуђено је погледа, па заврти главом): Јок!... Њега ћу ја заплести у своје мреже, к’о што паук заплете муху. (Искези зубе, пакосно) Па ћу му све оне његове куће и магазе судбено продат’ и судбено ћу ја купит’... Одавно ми је и био на носу и криво ми је било, што он’лико има.
ЉУБИЦА: Тоје грехота!
ЈАКОВ: Није грехота!... Грехота је ‘совати, ружити Бога, не постити посте, а није грехота тражит’ своје... И ја ћу њега брже опремит’ у голаће... Још за који мјесец (стисне шаку) овако ћу га стиснут’, овако, овако (стиска јаче) па се неће ископрцати!... Стога ти и кажем: да га више никад не повириш!
ЉУБИЦА: Па добро... Нећу...
ЈАКОВ (Пође у своју собу, па застане): Неће ни он да повири за тобом. Ако он пивири, а ти бјежи!
ЉУБИЦА: Бјежаћу...
ЈАКОВ (Пође, па опет застане): А ја знам, да ме ти нећеш послушати. И по очима ти видим и по лицу ти видим!... Ама, ако само замјетим, да си га још једном повирила, чуда ћу починити. (Љубица се сакјрије, он се врати у своју собу).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|