Вучистрах1/11
| ←Говор десети | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Говор једанаести |
Говор дванајести→ |
ДАНИЦА (сама): Овако чини љубав у омразу промјењена: срце ово, које се могло ражећи на плам од љубави према Мирославу, угасит је могло свој огањ у леду од његове крви. Непознан дошо је у двор ћајка мога и зраком своје лјепости мене је на своју притего љубав; ну, нехаран и непознан, мрзје свеколике оне начине којијем ја жељах њега узвисити, и замамљен од погледа једне дворкиње, не би му мучно мени истој ријети да мрзи моју љубав; и видећи мене у јед притворену и знајући да расржба од могућијех колико доцније паде, толико теже удре, утече из двора мога. Али ја, не могућ наситит пожуде од освете неголи мојијем руками, у овијем хаљинам отидох слиједити га, и пригоди ми се данаска у овој дубрави достигнут га и убити.
ВУЧИСТРАХ: Ах лијепа младца, ах угодне пригоде! нека је мени: сад ћу се утажити. (Овди хита за пас Даницу и носи у спилу.)
РАДОМИР: Што је то, несвијесни Вучистраше? које се то безакоње од твоје злобне ћуди види? И још хоћеш твоју онаку нарав у злобами уздржати живу? (Овди је [Вучистрах] пуштава и бјежи сам у спилу.) — Ти, младче, слиједи мене и чувај се унаприједа по пустошим тако сам скитат се.
ДАНИЦА: Срећа је моја, витеже узмножити, твоја благодарнос; и страх који ови дивји човјек има од твога госпоства мене је од смрти заштитио. Зато, за нехаран се не указати доброчинцу тако благу, молим ти се да ми твоје име одкријеш, нека у којегоди могу доба указати теби да нијеси ову службу учинио неголи једному који те може на велике узнијети честитости.
РАДОМИР: Ходи са мном, молим те; погодићу ти све што хоћеш.
ДАНИЦА: Идем, за моћ само записати у срце име једнога кому ћу се држан до смрти находити.
Референце
[уреди]
