Војводи Степи
приликом његова доласка у Мостар год. 1919.
Обилићу, Срђо, смели Страхињ-бане,
Прими венце ове срца што те љубе!
Јер ти робља бедне ведрио си дане,
И верига тешких крхô алке грубе,
Јаки, непобедни сине мајке горде,
Вихоре и громе са Цера, што оба
Рушио си цара крволочне орде
И с тимора славе кликтô свако доба!
Југ Богдан са децом, Љутица и Марко,
И сви за слободу што падоше јуче,
Што отачку груду љубили су жарко
И зажегли крвљу све пламове луче, -
Сви су они с тобом данас дошли нама,
Јер у твоме срцу њина срца бију,
Светла, кô празнички сјај по иконама,
Кô врела где сморни снагу вере пију.
С њима очи своје упирô си лету
Високих крсташа и сунцу се пео -
Шта Србија може показô си свету,
И њезине душе да су бога део.
Јер богови с тобом када нису хтели,
Ти сам Перун беше са муњом у руци.
И бродови наши свог су Христа срели,
И с дугом на једру мирној стигли луци.
Са копљем и штитом сад, краљу мегдана,
Стубе ког сви громи окрњили нису,
Ти стојиш, сав сјајан, кô зора Балкана,
Сврх аждаје мртве на највишем вису.
Само ретке душе и краљевске, где је
Бог просуо ватре сунчане, ту стоје;
И бесмртне тако, докле сунце греје,
Светле се у блеску ореоле своје.
Благо теби! Вечно са Мироча бела
Певаће те вила уз боровље давно,
Јер си ти, кô песму херојскијех дела,
На звездама име урезао славно.
И сви наши позни нараштаји красни
Гледаће на звезде с ватром срца лепа,
И читати песму с кола звезда јасни' -
Вечну, светлу песму: Степановић Степа.