Војводе Српске четничке организације 1903-1908.
Урош Шешум
ВОЈВОДЕ СРПСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ 1903-1908.
апстракт: Рад се бави војводама Српске четничке организације у Старој Србији и Македонији у периоду од августа 1903. до јула 1908. године. Представљен је историјат стицања војводског звања и дат приказ дужности које је то звање повлачило са собом. Пружен је преглед географског порекла српских војвода, увид у њихово различито рангирање у оквиру Организације, као и новчано вредновање њиховог рада. Рад је написан на основу објављене и необјављене архивске грађе, наративних извора и литературе.
Кључне речи: револуционарна организација, четници, четнички војвода, Србија, Срби, Стара Србија, Македонија, Отоманско царство.
Последњих година 19. века, отпочело је српско четовање у Старој Србији и Македонији. Оно је представљало оружани одговор угроженог српског народа у Турској и одређеног броја људи из Краљевине Србије, на терор арнаутских качака, Бугарске егзархије и бугарских комитских чета. Чете су званични и полузванични кругови испраћали из Србије, или су се на терену формирале у циљу самоодбране. Тако је отпочела српска четничка акција или српско четовање, које је себи за циљ поставило одбрану угрожене српске националне посебности у Старој Србији и Македонији.
Повољна реакција становништва Старе Србије и Македоније на појаву, чешће на гласове о појави српских чета, навела је људе из патриотских кругова ондашње Србије да у делокругу својих могућности пруже помоћ новорођеном српском четовању. Прилично стихијско сабирање и наоружавање српских четника, и њихово оделито деловање на терену, убрзо је наметнуло потребу једне организације, која би, по узору на бугарске и грчке четничке, одн. андартске комитете, преузела на себе организовање четничке организације и команду над њом. Тако је, као последица потребе институционализације четовања, септембра 1903., настала Српска четничка организација. У Краљевини Србији њен задатак је био да прибира финансијска средства, људство и оружје како би акција била што успешнија. Организације у Старој Србији и Македонији, поред основне улоге стожера акције, имали су и улогу стварања српске парадржавне структуре, која би функционисала паралелно са турском административном структуром. Замишљена као логистичка подршка акцији, Организација је убрзо надрасла своју првобитну улогу претворивши се у институцију српског ослободилачког покрета у Турској.
Након неколико месеци изградње, у делокруг њених активности су ушли сви аспекти друштвеног живота већег дела Срба у Турској. Јула 1905. Министарство иностраних дела Краљевине Србије узима у своје руке све конце Организације, и тиме повећава изгледе на успех српског четовања. Период од јула 1905. до јула 1908. испуњен је борбом српских чета против банди арнаутских качака и бугарских чета Унутрашње македонске револуционарне организације, у циљу одбране Срба у Турској и њиховог увођења у Организацију. Револуционарна делатност Српске четничке организације, самим тим и српско четовање, обустављено је након Младотурског преврата јула 1908., и доношења устава у Турској. Хронолошки оквири овог рада одређени су, природно, годинама српског четовања у Турској.
Српска четничка акција, као борбени сегмент Српске четничке организације, ретко је у прошлом веку била предмет интересовања српских историчара. Идеолошка неугодност назива бораца српске револуционарне организације са почетка 20. века, за време трајања комунистичког режима у Југославији, увелико је утицала на такво стање ствари.
Македонски историчари, Драган Велков, Глигор Тодоровски и Љубен Лапе били су једини на простору бивше Југославије који су се посветили истраживању проблема везаних за српски четнички покрет. Иако су резултати до којих су дошли приликом истраживања потицали из српске архивске грађе, њихово тумачење покрета није отишло даље од партијских ставова о "великосрпском хегемонизму, и империјалистичким и асимилаторским насртајима српске буржоазије на вековни континуитет македонске националне свести".
Тек пре неколико година српски четнички покрет почео је да побуђује пажњу српских историчара. Истраживачки и приређивачки напори Љиљане Алексић Пејаковић, Животе Антића, Александра Драшковића, Јове Бајића, Мила Станића и Биљане Вучетић, бацили су више светла на српски четнички покрет са почетка 20. века, и учинили доступном архивску грађу која третира овај покрет, посредно или непосредно. Монографије Владимира Илића и Петра Пејчића посвећене четничком покрету, као и расправа Биљане Вучетић, одговориле су на бројна питања везана за српско четовање и истовремено дале импулс за даља истраживања. С обзиром на релативно скоро отварање теме српског четовања у нашој историографији, четнички покрет се у радовима наших историчара највећма посматрао као целина, па стога не треба да чуди што не постоји ниједан рад који се бави неким од посебних сегмената из историје српске револуционарног покрета у Турској. Војводе српског четничког покрета, изузев Косте Пећанца, до сада нису биле предмет научног истраживања, ни појединачно ни у целини. У редовима који следе покушали смо да одговоримо на нека важна питања везана за вођство војног аспекта српске организације.
Немоћ Порте да у својим европским провинцијама у потпуности спроведе у дело реформне мере прокламоване Гилханским хатишерифом 1839., Хатихумајумом 1856. и Уставом 1876., најбоље се огледала у положају хришћана у тим провинцијама. Локално муслиманско становништво је кроз цео 19. век најчешће посматрало хришћане у Турској као латентне побуњенике и покорену рају коју је на сваки начин требало обуздавати терором. Царске власти су са своје стране често остајале глуве на жалбе хришћана, приморавајући их чак да повлаче жалбе поднете због насиља, ако би превелики зулуми привукли пажњу сила на стање у Турској. Злочини над хришћанима у два европска вилајета Турске често нису уопште били процесуирани, а ако су били, нису доносили адекватне законске санкције починиоцима. Арнаутске банде качака несметано су пљачкале и уцењивале читаве области Косовског и Битољског вилајета, претећи властима побуном сваки пут када би било покренуто питање престанка толерисања херојске привреде. Власти у Косовском и Битољском вилајету, суочене са могућношћу арнаутске побуне, обично би растурање качака остављале неким будућим чиновницима.
Не налазећи заштите у институцијама система, хришћанима је одметање у планине и освета над насилницима понекад био једини могући начин очувања егзистенције. Дружине хришћанских хајдука јављале су се у Косовском и Битољском вилајету највише као директна последица несносног стања. Хајдучке дружине јављале су се кроз цео 19. век у појединим областима Старе Србије и Македоније, на планини Козјаку, у Поречу, у околини Прилепа и у Малешу. Лична освета је најчешће била мотив за одметање, а четовање дружине, поред чисто "економских" разлога, постављало је себи за циљ да осигура рејон свог четовања од качачких банди и локалних зулумћара. У тренуцима повољним за отпочињање борбе за ослобођење од Турака, као и у годинама пре, током и након српско-турских ратова 1876-1878, ово четовање добија на својој национално-ослободилачкој компоненти. Хајдучке дружине постају авангарда српских националних покрета, у историографији познатих као Кумановски устанак и Брсјачка буна.
Вође ових хајдучких дружина предмет су интересовања нашег рада управо због тога што се српско четовање које је организовано отпочело након 1903., наслањало на искуство, обичаје и праксу претходног хајдучког четовања. Неки од најпознатијих војвода српског покрета, као Мицко Крстић, Крста Ковачевић и Глигор Соколовић, своју каријеру отпочели су као хајдуци или хајдучке вође, чиме је веза између раније српске хајдучије и доцнијег четовања још значајнија.
Вођа хајдучке дружине у Македонији, источној Старој Србији и у Бугарској није носио титулу харамбаше, као што је то био случај са северним и западним српским крајевима. Он је у овим крајевима носио назив капетана-капудана или војводе. Ове две титуле наизменично се срећу у усменој традицији, али је титула војводе ипак била пријемчивија становништву и на крају преовладала у хајдучкој и четничкој номенклатури. Тако се Иља Марковић Малешевски, Илија Делија, Спира Големџијоски и Мицко Крстић обично називају војводама у традицији и историографији, иако неки од њих нису за живота ословљавани том титулом. С друге стране, када је отпочела српска четничка акција, неке војводе су саме себе називале капетанима, док је друге становништво именовало тим називом. Хајдучким војводом постајало се на два начина. Осветник који се обично истакне убиством познатог зулумћара, сам је у планини прикупљао дружину и постајао њен војвода, или би група одметника, одмах по повлачењу у гору, изабрала једног међу члановима за вођу. Ређе је барјактар или заставник, то јест у нужди заменик харамбаше (који је иначе био обавезан члан сваке чете), могао пристанком харамбаше да одели део чете и сам постане харамбаша, то јест војвода. Ауторитет хајдучког војводе био је неприкосновен. Дружина му је била заклета на верност, па су његова наређења морала бити прихватана без поговора. Он се старао о месту становања, о кретању и акцијама чете, о њеној исхрани и о оружју и муницији својих хајдука. Значајно је и то да је имао функцију судије у случају размирица у дружини. Све ове компетенције задржале су и прошириле доцније војводе Унутрашње македонске револуционарне организације - ВМРО-а и Српске четничке организације.