Вечерња звона (1911)
Сморени зидари на скелама стоје
Камење тврдо тешу тврди људи,
И чела им се опаљена зноје.
На руке, вичне и жези и студи,
На поштрапана кречом лица врана
И раздрљене космате им груди,
Пурпурне руже баца вече рана...
Тих облак један као да би хтјео
Слетити, црвен (к'о крв уздрхтана),
И у свој свилен огрнут' их вео...
Кроз њ, свијетло, једно око бодро
Гледа их, трепти и сјај лије врео...
Први је сутон до улица продро
И звона звоне са торњева свију.
Но доле звуци плину, и у модро
Губе се небо, с вјечним да се слију:
Гори, сврх масе што по граду грне,
Чекићи тврди о мраморје бију,
И гласи им се, к'о пахуље црне,
Расипљу широм. Сваки дршће, плаче,
Јеца... И докле задња румен трне,
И гори трепти свијетлост вечерњаче:
К'о звона друга, под кубетом неба,
Ја чујем како чекићи све јаче
Звоне и моле: хљеба! хљеба! хљеба!