Варадинка Мара
Платно бели Варадинка Мара
На Дунаву према Београда,
Подигнула скуте и рукаве,
Беле јој се руке до лаката,
А бијеле ноге до колена; 5
Гледао је паша са чардака,
Гледао је, пак је говорио:
„Бог т' убио, Варадинко Маро!
„Пуштај скуте и свил'не рукаве.
„Попуцаше по граду делије." 10
Кад то чула Варадинка Мара,
Диже скуте повише колена,
А рукаве повише лаката,
Па говори паши на чардаку:
„Нек пуцају да би поцркале!" 15
Кад то виде паша на чардаку,
Он ми пусти по граду телала,
Телал виче по свем' Београду:
„Је ли мајка родила јунака,
„Да преброди то тијо Дунаво, 20
„Да увати Варадинку Мару,
„И к мени је на диван доведе,
„Даћу њему полак пашалука.
„Пашалука и мог спаилука."
Ту се нађе Турско момче младо. 25
Оно иде паши на дивана:
„Селамалећ, пашо господине!
„Је л' истина, што телал говори?" —
„Јест истина, а да за што није?"
Оде Туре своме белом двору, 30
Пак уседе дору дебелога,
Пак он плива на тијо Дунаво,
Напливао, и препливао га.
Уватио Варадинку Мару,
Братими га Варадинка Мара: 35
„Богом брате, Турско момче младо!
„Богом брате, и светим Јованом!
„На част теби моје бело платно,
„Само пусти Варадинку Мару,
„Пак се вали граду Београду, 40
„Што си јунак данас задобио."
Турско момче за Бога не прима,
Већ је метну за се на коњица,
Три пута је пасом припасао,
А четврти од сабље кајасом, 45
Пак наплива на тијо Дунаво,
И пренесе Мару Варадинку,
Пак силази са коња дората,
Даде Мари коња провађати,
Он излива воду пз чизама; 50
Кад то виде Варадинка Мара,
Она скочи дори на рамена,
Пак наплива на тијо Дунаво;
Кад се Туре натраг обрнуло,
Али Мара на пола Дунава, 55
Па говори Турско момче младо:
„Богом сестро, Варадинко Маро!
„Богом сестро, и светим Јованом!
„На част теби мој дебели дора,
„Дај ти мени диван-кабаницу, 60
„Пак товари своје бело платно,
„Те га носи граду Варадину,
„Пак се вали твојим другарицам',
„Што си данас млада задобила."
Ал' говори Варадинка Мара: 65
„Псето једно, Турско момче младо!
„Ја сам тебе најпре братимила,
„3а шт' ми ниси за братство примио?"
Пак преплива то тијо Дунаво.
Сиђе Мара са коња дората, 70
Пак огрће диван-кабаницу,
Ни дугачка, ни врло широка.
Већ кан' да је за њу сакројена;
Меће руке у свилне џепове,
Ал' у њима пет стотин' дуката; 75
Пак на дору натовари платно.
Оде Мара двору певајући,
Оста Туре крај воде плачући.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
