Ванда/7
ПОЈАВА I
Дворница окићена оклопима, штитовима и свакојаким оружјем.
Улазе: Богомил и Млада.
БОГОМИЛ:
Овдје ваљда разговор нам неће
Прекидати нико. Збори, Млада.
МЛАДА:
Већ се три дни навршују како
У замку нам гостују Тевтонци,
И ја видим да сваки дан Ванда
Ведријим их предусрета лицем,
И љупкијим гласом с њима збори.
БОГОМИЛ:
Је ли да је тако? није ми се
Причинило дакле.
МЛАДА:
Љубопитно
О дјелима њиног краља слуша,
Распитује за тевтонску земљу,
Какви су јој стари обичаји,
Који су јој на гласу јунаци,
Колика је војничка јој снага;
Па пошто их саслуша до воље,
И љубазно отпусти од себе,
Занесе се дубоко у мисли.
Рок је данас пресудному њеном
Одговору, па с' надајмо добром.
БОГОМИЛ:
Да би, д'јете, богови те чули!
Ну не знаш ли ништа извјесније
Да ми кажеш о намјери њеној,
Па да твојом и ја дахнем надом?
МЛАДА:
О намјери њеној? не рече ли
Да ће само у пуном је в'јећу
Изјавити, а све дотле да се
Не усуди нико жив о истој
Запитат' је? тим је она ријеч
Зауздала на свачијим уст'ма.
БОГОМИЛ:
Није мени? ја ј' упитах, ипак.
МЛАДА:
Па?
БОГОМИЛ:
Нијема окрену ми леђа.
Ванда, видим, сасвим заборавља
Да сам главни Лесима свећеник;
Ну бога ми чијем храму служим,
Само ако постиди м' и данас,
Дати ћу јој тако осјетити
Моћ овога достојанства мога,
Да ће га ће се сјећати до гроба.
Тако ћеш јој рећи.
МЛАДА:
Нећу, оче;
Њу пријетња само раздражује,
Као што је
И опасност стављена у изглед
Изазива да упорством већим
Пркоси јој; види ли на против
Да слободну штујемо јој вољу,
Стишаће се, те ће ј' у тишини
Разум лакше дужности привести.
Већ је, мислим, на тај пут и стала,
Јер ни једном још човјеку није
Тако радо Ванда приступала
К'о што видим да приступа сада
Гиздавому посланику, који
Повео је р'јеч краљеву први.
БОГОМИЛ:
Зар Ерману?
МЛАДА:
Њему.
БОГОМИЛ:
Збиља, Млада?
МЛАДА:
Поносито држање а љупко
Тог витеза дојста дивна, свака
Р'јеч његова, миг му сваки, у њој
Изазивљу необичну пажњу,
И да није Ванда то....
БОГОМИЛ:
Изреци.
МЛАДА:
Мислила бих.... више него пажњу.
БОГОМИЛ:
Онда. Љубав?
МЛАДА:
Или тако нешто
Што на Љубав нашу душу склања.
Ну тврдоћу знајући јој срца
Волим мислит' да по посланику
Само краља одсутнога мјери.
БОГОМИЛ:Што извијаш мисао ти праву
Хитрим р'јеч'ма? искрено говори:
Је ли сама Ерманова личност
Њој угодна?.... лукаво се см'јешиш!
МЛАДА: Кад би тако и краљева била
Њен би отпор, мислим, ласно пао.
БОГОМИЛ: (Отиде на страну.)
(Гле случаја! приклања се њему,
Не знајући да је то краљ лицем!
Ну кад Ерман задоби јој срце.
Краљ би мог'о изгубит' јој руку
Ак' остане непознат и даље.
Заплео се сам у своју мрежу!
Ваља му је одмах раскинути.
Ал' ако се Млада преварила?
Кад бих краља открио, а Ванда
Одбила га ипак?) — Јеси л' Млада,
Увјерена о том што ми рече?
Да се н'јеси преварила?
МЛАДА: Оче,
Тешко да се у стварима таким
Ја преварим.
БОГОМИЛ: Да си оштроумна
То знам добро. Дакле по твом уму
Ванда дојста Ерману је склона?
МЛАДА: И с тога би пресудније могда
Краљевског му одбит господара,
Окром ако ти начином вјештим
Не окренеш ц'једу ствар.
БОГОМИЛ: То исто
И ја мислим.
МЛАДА: Да, она би могда
С поклонима и р'јечима празним
Отправити краљу посланике,
А Ермана себи задржати.
БОГОМИЛ:Не, то неће.
МЛАДА: Баш се тог ја бојим,
Па ти гдедај тому да доскочиш.
БОГОМИЛ: Почуј, Млада; ми смо много ближе
Свому смјеру него што и мислиш.
Дај ми руку. Ти оштрином р'јетком
Знаш у свачј'у проницати душу,
Па ћеш знати
Да очуваш и свачију тајну.
Ево ћу ти једну повјерити
Много важну, а ма и опасну,
Чула си ме, и опасну.
МЛАДА: Збори.
БОГОМИЛ: Знаш ли ко је тај посланик красни
Што с' Ерманом зове ?
МЛАДА: Ко је, оче?
БОГОМИЛ:Краљ Ритигер главом.
МЛАДА: Краљ!
БОГОМИЛ:То име
Да нијеси више изустила
Пред никнјем, ван пред једном Вандом,
И то само ако с' уздаш тврдо
Да смјер нећеш промашити. Тад јој
Тајну одај ка' од твоје стране.
Тим ће с' она прије одлучити
На одсудни корак. А видиш ли
Да извјесна успјеха ту нема,
Онда шути, Богов'ма те кунем,
Шути, Млада, ка' тврда стијена,
Да се не би у средини нашој
Краљ нашао двогубо постиђен.
Јеси ли ме добро разумјела?..,.
Изумљена гдедаш ме! Знај, Млада,
Ако тајну лакоумно издаш
Пред бога ће Световида пасти
Једна жртва, а то глава твоја.
(Отиде.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|