Бој на Косову (мало друкчије)
0001 Подрасле су румене ружице
0002 У бијелу двору Лазареву.
0003 Оно н’јесу румене ружице,
0004 Нег четири ћери Лазареве.
0005 Удава их Лазар за господу,
0006 За господу и господичиће:
0007 Мару дава Вуку Бранковићу,
0008 А Јерину Ђуру Црничићу,
0009 Вукосаву Кобилић-Милошу,
0010 А Милицу цару Бајазиту.
0011 Кад изишло петнаест данака,
0012 Све су мајци дошле у походе
0013 И довеле собом господаре,
0014 Али није Милица госпођа,
0015 Јер јој не да царе Бајазите.
0016 Кад су биле пред госпођом мајком,
0017 Стале хвалит своје господаре,
0018 Али рече Маре Вранковића:
0019 „Није мајка родила јунака,
0020 Што је мога Вранковића Вука,
0021 Он је Вуче племић од племића
0022 И десницом својом руком јунак.“
0023 Тада рече госпођа Јерина:
0024 „Није мајка родила јунака,
0025 Што је мајка Ђура Црничића,
0026 Мој је Ђуре од дв’је бановине,
0027 Бан од Зете и од Горе Црне.“
0028 Али рече Вукосава млада:
0029 „Не хвал’те се, обе сестре моје!
0030 Јунаци вам н’јесу господари.
0031 Није мајка родила јунака
0032 Над Милоша, мога господара:
0033 Он пос’јеца у оклопу коња
0034 И рас’јеца коња и јунака.“
0035 Мучи млада госпођа Јерина,
0036 Ал не хоће Маре Вранковића,
0037 Нег се ноге на лагахне скаче,
0038 Па удари сестру Вукосаву
0039 Уза лишце замлатницом љутом.
0040 На рукам јој злаћени прстени,
0041 С њима јој је лишце нагрђела,
0042 Низ образ је црна крв полила.
0043 „Кога хвалиш, бољела те глава!
0044 Да ли хвалиш Кобилић-Милоша?
0045 Оно није племић од племића,
0046 Него рђа од рђаковића,
0047 У гори га породи влахиња,
0048 Од кобиле мл’јеком задоји га,
0049 За то ти га зову Кобилићем.“
0050 Цвили горко Вукосава млада.
0051 У то се је објед примакнуо,
0052 Око св’јетле сопре посједоше,
0053 Посједоше зеети Лазареви,
0054 Међу њима и кнеже Лазаре.
0055 Код свакога своја љуби стала,
0056 Служи њему вин преко сопре,
0057 Код Милоша не има никога,
0058 Сам је Милош собом говорио:
0059 „Боже мили, на свему ти хвала!
0060 Вукосави цмиљела мајка.
0061 Да ли сам јој Милош омрзнуо,
0062 Гдје ми не ће служит вино хладно?“
0063 Па се скочи на ноге лагахне
0064 И отиде б’јеле у коморе.
0065 Ту изнађе Вукосаву младу.
0066 Гдје јој б’јело нагрђено лишце,
0067 Низ лишце је црна крв облила,
0068 А украј ње мила мајка своја.
0069 Кад је види Кобилић-Милоше,
0070 Из танахна грла покликнуо:
0071 „О пунице, да од Бога нађеш!
0072 Зашто си је тако нагрђела
0073 И б’јело јој лишце изранила?
0074 Што те није стр’јела ударила!“
0075 Говори му Вукосава млада:
0076 „О Милошу, драги господаре!
0077 Немој клети милу мајку моју,
0078 Мене мајка није ударила,
0079 Ни бијело лишце огрдила,
0080 Него Маре Вука Вранковића,
0081 Кад смо били пред госпођом мајком,
0082 Похвалиле своје господаре,
0083 А ја тебе хвалити станула,
0084 Да над тебе не има јунака.
0085 Да прес’јецаш у оклопу коње,
0086 И прес’јецаш млађахне јунаке.
0087 Скочи Маре Вука Вранковића,
0088 Удари ме љутом замлатницом,
0089 И овако мени говорила:
0090 „ „Кога хвалиш, бољела те глава!
0091 Што ти хвалиш Кобилић-Милоша?
0092 Није Милош племић од племића,
0093 Него рђа од рђаковића,
0094 У гори га родила влахиња,
0095 Од кобиле мл’јеком задојила,
0096 За то ти га зову Кобилићем.“ “
0097 Кад је Милош чуо Вукосаву,
0098 Плане Милош како огањ живи,
0099 У њему је срце потрептало,
0100 Вукосаву за руку хватио,
0101 Па је води за свијетлу сопру
0102 Пред кољена Вука Вранковића.
0103 Овако је њему говорио:
0104 „Пријатељу, Вранковићу Вуче!
0105 Карај Мару, драгу љуби твоју,
0106 Да не бије Вукосаву моју,
0107 Виш, како јој огрдило лишце!“
0108 Мучи Вуче, не говори ништа.
0109 Кад је било прико св’јетле сопре,
0110 Старац Лазар чашом наточио,
0111 Па је држи руци у бијелој
0112 И овако Лазар говорио:
0113 „Да напијем Вуку Вранковићу,
0114 Жо ће бити Ђуру Црничићу,
0115 Да напијем Милош-Кобилићу,
0116 Жо ће бити Вуку Вранковићу,
0117 Ал ја знадем, што ћу учинити.
0118 Ја господар и у двору мому,
0119 Ја ћу напит Милош-Кобилићу:
0120 Здрав Милошу, вјеро и невјеро!
0121 Прва вјеро, потоња невјеро,
0122 Који си ме издат намислио
0123 Како Јуда свога створитеља.“
0124 А кад га је Милош разумио,
0125 Чашу му је из рука примио,
0126 А низ образ сузам оборио,
0127 Овако је тасту говорио:
0128 „Тасте мили, то истина није,
0129 О невјери ја теби не радим,
0130 Невјера ти сједи уз кољено,
0131 Којино ће војску ти издати.
0132 А ја теби тврду вјеру давам:
0133 Пр’је нег б’јела забијели зора,
0134 Да ћу поћи у Косово бојно,
0135 Молити ћу цареве делије,
0136 Да ме пуште цару под шаторе,
0137 Ножем ћу га у срце удрити
0138 И поиграт мојом бедевијом
0139 По прсима цара честитога.“
0140 Тада рече Вуку Вранковићу:
0141 „Пријатељу, Вранковићу Вуче!
0142 Изађи ми росну на ливаду,
0143 Да јунаштво наше огледамо;
0144 Нека гледа тасте са прозора,
0145 А и наше вјенчане љубовце.“
0146 Кад то чује Вранковићу Вуче,
0147 Иза сопре на ноге скочио.
0148 Отидоше кули низ скалине,
0149 На добре се коње узметнуше.
0150 Под Вуком је добар дорат био,
0151 Под Милошем сива бедевија,
0152 Која му се у колаче свија.
0153 Ударе их росне низ ливаде,
0154 А каква је сива бедевија,
0155 Носи главу според господаром,
0156 По три копља у висину скаче.
0157 Докле своје уставили коње,
0158 Положили бојна копља своја,
0159 А говори Кобилић-Милоше:
0160 „Удри први, да ти криво није.“
0161 Говори му Вранковићу Вуче:
0162 „Твој је мегдан, твоје је позвање.“
0163 Када га је Милош разумио,
0164 Бојно своје копље испуштио,
0165 А под Вуком дорин од мегдана,
0166 Који знаде од боја занате,
0167 Положи се трави по зеленој,
0168 На четири ноге поклекнуо.
0169 По њему се Вуче положио,
0170 Преко њега копље прелећело,
0171 У црну се земљу закопало,
0172 Вранковићу узимље га Вуче,
0173 Преломи га на двоје на троје.
0174 Јоштер мисли Вранковићу Вуче,
0175 Да ће Вуче предобит Милоша,
0176 Тад узимље бојно копље своје,
0177 На Милоша копље омјерио.
0178 Под Милошем сива бедевија,
0179 Ушим стриже, гривом узмахује,
0180 А на Вука очи изваљује.
0181 Кад је бојно копље излећело
0182 Из деснице Вранковића Вука,
0183 Да ко види сиве бедевије,
0184 Како знаде од боја занате,
0185 Трбусима о земљу удрила,
0186 Положи се трави по зеленој,
0187 А он Милоиш њојзи по селдацу.
0188 Над њега је копље надлећело,
0189 Дочека га Милош-Кобилићу,
0190 У десницу усприма га руку.
0191 Изломи га на двоје, на троје,
0192 Па га баци у зелене траве.
0193 Па ударе коње низ ливаде.
0194 Да ко види сиве бедевије,
0195 Гдје обигра коња Вранковића!
0196 Голе своје повадили ћорде,
0197 Нагонили коња на другога,
0198 Ал обл’јеће сива бедевија
0199 По три пута Вукова дорина.
0200 Милош Вука сабљом ударио,
0201 Не удри га сабљом сјечимице,
0202 Нег га удре сабљом литимице;
0203 Како га је лако ударио,
0204 Извали га коњу из седлаца,
0205 Свалио се траву на зелену.
0206 Скочи Милош, па му веже руке,
0207 И овако њему говорио:
0208 „Могу ли те погубит садара,
0209 Твоју љубу у црно завити,
0210 Али не ћу, јер смо пријатељи,
0211 Да се веће не хвалиш љубовци,
0212 Да си јунак бољи од другога.“
0213 Све то гледа тасте и пуница
0214 И њихове вјенчане љубовце,
0215 А и пуно крушевске господе,
0216 Тад пођоше дворе у бијеле.
0217 Кад у б’јеле дворе уљегоше,
0218 Милош сједе пити вино хладно,
0219 Па је чаше вина наточио,
0220 Из сагрије извадио ћорду,
0221 На св’јетлу је сопру положио,
0222 На њу десну руку прекрижио,
0223 А више ње вино пролијева.
0224 Зове таста од Крушевца кнеза:
0225 „Види, тасте, од Крушевца кнеже!
0226 Тврда вјера, тасте, добро моје!
0227 Овако се моја крв пролила,
0228 Када би те ја издао кнеже!
0229 Ја ћу поћи у Косово бојно,
0230 У свијетла цара под шаторе.“
0231 То изрече, грозне сузе лије,
0232 Па се ноге на јуначке скаче,
0233 Па изнађе свога побратима,
0234 По имену Топлицу Милана:
0235 „Побратиме, Топлица Милане!
0236 Ајде са мном у Косово бојно
0237 Уходити војску Муратову,
0238 Је л’ велика сила у Турака?“
0239 Кад то чује Топлица Милане,
0240 Скочио се на ноге јуначке,
0241 Своје добре отпремише коње,
0242 Па пођоше обадва заједно.
0243 Здраво дошли у Косово бојно
0244 Близу војске цара честитога,
0245 Има Милош турачко од’јело,
0246 Па Милошу Милан говорио:
0247 „Ја ћу обућ турско одијело,
0248 Ја умијем турски и арапски,
0249 Ја ћу с Турцим турски говорити,
0250 Уходит ћу сву силу цареву,
0251 Колико је у пољу Турака,
0252 Може ли се с њима бојак бити.“
0253 Али му је Милош говорио:
0254 „Чини, Милан, штогод ти је драго,
0255 Гледај, брате, не изгубит главе.
0256 Ако Бог да, да се здраво вратиш,
0257 Ја ћу поћи цару до шатора,
0258 Јавит ћу се цару под шатору.“
0259 Тад се Милан уреси лијепо
0260 У лијепе стамболске хаљине,
0261 Како да је царева катана,
0262 И отиде у војске цареве,
0263 С њима збори турски и арапски,
0264 Сву ордију турску уходио.
0265 Отуд се је здраво поврнуо,
0266 Али га је Милош дочекао,
0267 Све му Милан по истини каже:
0268 „О Милоше, мој по Богу брате!
0269 Велика је сила од Турака,
0270 Све су поље Турци притиснули,
0271 Није добра, нити му се надај.
0272 Да имамо у рамену крила
0273 Како сиви соко из планине,
0274 Не би крила главу износила,
0275 Ни цареву војску надлећела.“
0276 За то Милош ништа и не хаје,
0277 Нег овако њему говорио:
0278 „О Милане, мој по Богу брате!
0279 Тасту сам се тврдо оклињао
0280 Преко сабље десном руком мојом,
0281 Хладн’јем сам је вином пол’јевао,
0282 Да б’ се тако моја крв пролила,
0283 Да ћу поћи цару под шаторе.“
0284 Па се Милош на кобилу баца,
0285 Удари је Косово низ поље,
0286 Околе га цареве делије,
0287 Лаже добро Кобилић-Милоше:
0288 „Пуштите ме, цареве делије!
0289 Под шаторе царе честитога,
0290 Ево вама тврду вјеру давам,
0291 Издат хоћу војску Лазареву.“
0292 Вјерују му цареве делије,
0293 Пуштише га цару до шатора.
0294 Кадар Милош прид шаторе дође,
0295 Он окрачи сиве бедевије,
0296 Ево ти га к цару под шаторе.
0297 А кад га је Мурат угледао,
0298 Пружи царе десну ногу своју,
0299 Да га Милош љуби у пашмагу.
0300 Кад то види Кобилић-Милошу,
0301 У Милоша срце од племића,
0302 Јер је Милош рода господскога,
0303 А витешка срца јуначкога.
0304 У њему је срце поиграло,
0305 Потегнуо ножа јатагана,
0306 Мурат-цара у срце удрио,
0307 Па побјеже к својој бедевији.
0308 Меће јој се Милош на рамена,
0309 Стаде бјежат низ Косово бојно,
0310 Одмакну се од шатора ларго,
0311 Спомену се, жалосна му мајка!
0312 Што се своме тасту захвалио,
0313 Да ћ’ кобилом поиграт по цару,
0314 По прсима копитим погазит,
0315 Поврати се, жалосна му мајка!
0316 Па поигра сивом бедевијом
0317 Копитима цара по прсима.
0318 Стаде бјежат цару од шатора,
0319 Али су га угледали Турци,
0320 Да погину турски цар-Мурате,
0321 За њиме се поточ отиснуо,
0322 Са свијех га страна околише.
0323 Хитро лети сива бедевија,
0324 Милош бије окованом ћордом,
0325 Ту падају Турци на сметове,
0326 Како да је посјечено борје;
0327 Куд кобилом Милош проходио,
0328 За њим поточ крви тецијаше.
0329 Зле несреће Милош-Кобилића,
0330 Да завика баба Урисава
0331 Из планине, из горе зелене,
0332 И дозивље цареве делије:
0333 „Зло вам јутро, цареве делије!
0334 Прије ћете погубити главе,
0335 Него ћете добити Милоша.
0336 Под њиме је сива бедевија,
0337 Која му је хода вилинскога.
0338 Него, Турци, (јадна ваша мајка!)
0339 Ваше бритке ћорде распашите,
0340 Из сагрије па их повадите,
0341 По зеленој трави положите,
0342 А оштруље небу окрените.
0343 Да би вама добро срећом било,
0344 Кадар прође вита бедевија
0345 Да би своје ноге подрезала,
0346 Под Милошем на траву паднула,
0347 Тад скочите, па га околите,
0348 На бритке га сабље разнесите.“
0349 Кад то чули у Косову Турци,
0350 Што то баба Урисава виче
0351 Из планине, из горе зелене,
0352 Брзо бритке распасали ћорде,
0353 Из сагрије ћорде повадише,
0354 Све оштруље к небу окренуше,
0355 Кудар прође Кобилић-Милоше.
0356 Лети добро сива бедевија,
0357 Док четири ноге подрезала,
0358 Под Милошем на траву паднула.
0359 Кад то виде у Косову Турци,
0360 Са св’јех страна њега околише,
0361 Ал се Милош њима не предаје,
0362 Него турске осијеца главе.
0363 Велика је сила у Турака,
0364 Грдијех му направише рана,
0365 Па му л’јеву осјекоше руку.
0366 Викну Милош танко гласовито:
0367 „Гдје си, тасте, од Крушева кнеже!
0368 Ево сам ти у невољи тешкој,
0369 Турци ће ме разнијет на сабље.“
0370 Чује старац гори у зеленој,
0371 Чује јадан, ал не разумије,
0372 Нег невјеру пита покрај себе,
0373 По имену Вранковића Вука:
0374 „О мој зете, Вранковићу Вуче!
0375 Штоно виче војсци у царевој,
0376 Да ’но није грло Милошево?“
0377 Лаже Вуче, да од Бога нађе:
0378 „О мој тасте, мило добро моје!
0379 Није оно грло Милошево
0380 Турско вижле војсци у царевој.“
0381 Ал Милоша Турци обл’јећаше,
0382 Па му десну ногу осјекоше.
0383 Викну Милош танко гласовито:
0384 „Гдје си, тасте, од Крушева кнеже!
0385 Гдје си, тасте, окаменио се!
0386 Ево сам ти јадан погинуо.“
0387 Чује Лазар у гори зеленој,
0388 Добро чује, ал не разумије,
0389 Па невјеру пита покрај себе,
0390 Несретнога Вранковића Вука:
0391 „О мој зете, Вранковићу Вуче!
0392 Што је вика војсци у царевој,
0393 Да ’но није грло Милошево?“
0394 Лаже Вуче, да од Бога нађе:
0395 „Није оно грло Милошево,
0396 Турско вижле у војсци царевој.“
0397 На Милоша навалише Турци
0398 И л’јеву му ногу осјекоше,
0399 Виче Милош све што више може:
0400 „Гдје си, тасте, Бога за милога!
0401 Турци ће ме разн’јети на сабље.“
0402 Чује старац, добро разумије,
0403 Да је оно грло Милошево,
0404 Па говори Вуку Вранковићу:
0405 „Ја ћу поћи, зете, добро моје!
0406 И ударит на војску цареву,
0407 Ево теби силна војска моја,
0408 Све по избор најбољих јунака,
0409 Све коњика да и оклопника
0410 За педесет хиљада јунака.
0411 Кад се почме крвца прол’јевати,
0412 По Косову пригањат се Турци,
0413 Ти, мој зете, удри изазада,
0414 Ударите ласни на уморне,
0415 Па с’јеците Турке изненада.“
0416 Тијем пође кнез-царе Лазаре,
0417 А Милоша погубише Турци.
0418 Кад се двије војске састануле,
0419 Састаше се, па се ударише,
0420 Донекле их Србљи пригањаше,
0421 Ал велика сила од Турака,
0422 Ко ће турској сили одољети,
0423 Ко л’ небеске зв’језде пребројити,
0424 Па је Турска сила одољела.
0425 Све то гледа Вранковићу Вуче
0426 Из планине, из горе зелене,
0427 Своме тасту помоћи не даде.
0428 Сви су они јадни погинули
0429 По издаји Вранковића Вука,
0430 Божија га погубила рука.
0431 Глас отиде у Крушевац равни,
0432 Нетом зора заб’јељела б’јела,
0433 Полећела даница крвава
0434 Од истока преко ведра неба,
0435 А за њоме двије пристојнице.
0436 Није оно звијезда даница,
0437 Ни за њоме двије пристојнице,
0438 Нег је оно Милица царица,
0439 А за њоме двије ћери своје.
0440 Јест Јерина Ђура Црничића,
0441 Вукосава Милош-Кобилића,
0442 Иду јадне у Косово бојно.
0443 Једна носи у конд’јеру вина,
0444 Друга носи у имбрику воде,
0445 Трећа носи хљеба бијелога.
0446 Кад су дошле у Косово бојно,
0447 Газе јадне крви од јунака,
0448 Преврћају мртве телесине,
0449 Намјера их нанијела била
0450 На једнога рањена јунака,
0451 Обрћу га с десне на лијеву.
0452 То је био слуга Голубане,
0453 Познала га Милица госпођа,
0454 Голубану слуги говорила:
0455 „Голубане, јадна слуго моја!
0456 А знадеш ли штогод за Лазара.
0457 Господара и твога и мога,
0458 И за јадна Ђура Црничића,
0459 И јаднога Кобилић-Милоша?“
0460 Проговара слуга Голубане:
0461 „О Милице, моја госпођице!
0462 Умиј мене водом из имбрика,
0463 Заложи ме хљебом бијелијем,
0464 А залиј ме вином црљенијем,
0465 Причести ме, моја госпођице!
0466 По закону како ришћанина.
0467 У животу ако ли останем,
0468 Казат ћу ти штогод за Лазара.“
0469 Кад то чује Милица госпођа,
0470 Умије га водом из имбрика,
0471 Заложи га хљебом бијелијем,
0472 А залије вином црљенијем.
0473 Говори јој слуга Голубане:
0474 „О Милице, моја госпођице!
0475 Ајде тако уз Косово бојно,
0476 Докле дођеш до цркве Петрове,
0477 Пуна ј’ црква рањених јунака.
0478 Мало даље, моја госпођице!
0479 Наћ ћеш гребље у црној земљици.
0480 Ту ј’ укопан турски цар-Мурате,
0481 А код њега друго гребје има,
0482 Ту закопан царе је Лазаре,
0483 Оба цара један кон другога,
0484 Подно нога Кобилић-Милоше,
0485 Покрај њега Црничићу Ђуре,
0486 Мало даље Топлица Милане.
0487 То су јадне све војводе српске.“
0488 То изусти слуга Голубане,
0489 То изусти, а душу испусти.
0490 Пожали га Милица госпођа,
0491 И низ образ грозне сузе л’јева.
0492 Отидоше уз Косово бојно
0493 Мало даље од цркве Петрове.
0494 Ту јуначка гребља разгледале,
0495 Грознијем их сузам пол’јевале,
0496 Црну земљу устим целивале,
0497 Свакому је писмо након главе,
0498 Све се знаде, гдје који лежаше.
0499 Ту се јадне јада напуниле
0500 И отишле у цркву Петрову,
0501 Ту је јаук рањен’јех јунака.
0502 Кад видјела Милица госпођа
0503 Пуну цркву јадн’јех рањенијех,
0504 Умива их студеном водицом,
0505 А залага хљебом бијелијем
0506 И зал’јева вином црљенијем.
0507 Говоре јој јадни рањеници:
0508 „А чу ли нас, Милица госпођа!
0509 Немој чекат у Косову бојну,
0510 Да ти зађе у Косову сунце,
0511 Јер ће изаћ из горе звјерење
0512 Да ’но једе мртве телесине,
0513 Да не бисте и ви погинуле,
0514 Да вас не би раздрпили вуци,
0515 Лисичине, вране и међеди,
0516 И орлови од горе зелене,
0517 Него б’јежте у Крушевац равни!“
0518 Кад то чула Милица госпођа,
0519 Заран бјежи из Косова бојна,
0520 Цвилећи ми у Крушевац дођу,
0521 Б’јеле дворе црн’јем загрнуле,
0522 А оне се у црно завиле.
