Бој за Суторманом
Вино пила три добра јунака
У Крајично племе глуходолско,
У Црмници у земљи питомој,
Једно јесте Ђуковићу Марко,
А друго је Михаљевић Ђуко, 5
А треће је Кузмановић Вуко.
А кад су се напојили вина
О свачему збора зађедоше
А највише о добру јунаштву.
Проговара Ђуковићу Марко: 10
„Почујте ме оба побратпма!
Ево доба мину неколико,
Да с Турцима вјеру уфатисмо,
Међу собом кавге да немамо:
Од честитог дана Ђурђевога, 15
До јесенског дана Митровога.
Ал та вјера не траја за дуго,
Јера турци вјеру преломише,
Преко вјере бију Црногорце,
Каручане љуте Крајичнике. 20
Но вас молим да се послушамо:
Да тридесет друга сакупимо,
Па пођемо гори Суторману
И чекамо Туђемилске Турке,
И Шестане крваве хајдуке. 25
Ако би нам Бог и срећа дала,
Да се браћо, с њима удесимо
И крвава боја заметнемо,
Дивни ћемо спомен оставити
И погибшу браћу покајати!“ 30
Кад га чуше два добра јунака
Пристадоше њему на бесједи.
Али рече Михаљевић Ђуко:
„Чујеш Марко, наша харамбашо!
Ја ћу поћи чету сакупити, 35
По избору тридесет момака:
Који могу стићи и утећи
И дочекат’ рану без лелека,
И рањена уграбити друга;
Ал’ кад будем Суторман планини 40
Ви ћете ми браћо кабулити
Да позовем Суличића Муја,
Да јуначки мегдан дијелимо,
Ђе гледају чете обадвије!“
Кад га оба чуше побратима 45
Обећаше да ће пристанути,
Па он скочи на ноге лагане
И тридесет сакупио друга,
Из Глухога дола маленога;
Доведе их на Маркову кулу, 50
Те се хладна напојише вина.
Па се мала чета подигнула,
А пред њоме до три харамбаше,
Дође чета гори Суторману,
И на воду Башу починула, 55
Воде пила хљеба заложпла.
Мало прође не би неколико,
Докле Марка хабер допануо,
Да се турска чета подигнула,
Од крвава села Туђемила, 60
А пред четом харамбаша Мујо,
И изишла за Лонац планином.
Кад је Марко гласе разумио,
На лагане ноге устануо;
И са њиме дружина уздана. 65
Кад се чета примаче Турцима,
Тад завика Ђуковићу Марко:
„Држ се добро, Суличићу Мујо!
Кријући ти ударати нећу,
Па не реци да је пријевара!“ 70
Па опали пушку џевердара,
Пут Турака нагон учинио,
А за њиме тридесет момака;
Ал’ су Турци крвави јунаци,
Ни мало им умакнут’ не шћеше 75
Но се бију огњем из пушака,
А Мујо их соколи из гласа.
Ал’ покликну Михаљевић Ђуко:
„Чу ли мене, Суличићу Мујо!
Ти се вазда по Крајини фалиш: 80
Да те нема бољег у Крајини,
А и мене не куде јунаци,
Но ако те була породила,
Изађи ми на мегдан јуначки,
Да јуначки мегдан дијелимо 85
Ђе гледају обадвије војске!“
Ал’ се Мујо чути не чујаше,
Но једнако сокољаше Турке
И сипљаше огањ из пушака,
На јуначке мрке Црногорце. 90
Кад то виђе, Ђуковићу Марко,
Јатагана оштра извадио
И у Турке јуриш учинио,
У то турске пушке запуцаше
Те му десну ногу саломише, 95
Паде Марко на зелену траву,
А Турци се на њега загнаше
Да му згодну одсијеку главу,
Ал’ се рањен не да сјећи Марко,
Него често пали џевердара, 100
А кликује грлом гласитијем:
„Да ли роди Црногорка сина,
Који би ме данас уграбио
Да ме жива не сијеку Турци?
Од Бога му божја вјера тврда, 105
Да ћу њему шћана џевердара,
Што га бољег на јунака нема!“
Кад га добар јунак разумио,
Из Лимњана Косовићу Марко
Он потрча Ђуковићу Марку, 110
И изнесе њега из Турака.
Мало прође не би неколико
Ал’ Србима добра помоћ дође;
Од Лимњана тридесет момака,
А пред њима Становић Илија, 115
Како доше на Турке удрише;
С једне стране Становић Илија
Са његовим ваљанијем друштвом,
С друге стране Михаљевић Ђуко
С његовијем друштвом ваљанијем 120
Рашћераше кроз планину Турке,
Ка’ соколи црне вранетине;
Ћерају их Срби кроз планину,
Доћераше селу Туђемилу.
Живом ватром село поздравише 125
Па се тада натраг повратише,
Понијеше Марка рањенога,
И три мртве од Турака главе.
Од П. М. из црмничког села Глухог дола
Из збирке Дионисија Миковића.
