Борба државног и револуционарног социјализма у Француској

Борба државног и револуционарног социјализма у Француској Писац: Димитрије Туцовић

Социјалистички покрет у Француској претрпио је за неколико последњих година јаку кризу. Онај млади, бујни и напреди покрет деведесетих година прошлога вијека данас је малакстао и поцијепан. Један много већи дио, без партијске дисциплине и организације, запао је у коло других демократских фракција; други, слаб и мали, изнова почиње борбу за групирање свију радника у једну независну радничку партију.

Назадак се осјећа не само у једниству и чврстини покрета и организацији већ и у одушевљењу и увјерењу. Мјесто револуцијонарне ријечи Гедове[1], која се борила у француској скупштини, у њој данас сједи једна група посланика која ријетко кад даје свој глас за или против; мјесто једног правог социјал-демократског програма, данас посотје два разна правца; мјесто револуционарно социјализма јако је избујао државни социјализам.

Ово расуло и назадак француског покрета тијесно су скопчани за посљедње догађаје у Француској, а нарочито за ступање социјалисте Милерана у кабинет Валдек-Русоа - кабинет који је, и поред своје радикално-демократске социјалистичке фирме, дијелио симпатије и добивао похвале све буржоазије, од модерних европских либерала па до деспотске Русије и српских фузионара.

Потребно је да се и читаоци Радничких новина упознају са приликама у Француској и истинским стањем социјалистичког покрета. Утолико је потребније, што сваког дана понављају у буржоаској штампи неспорини успјеси социјал-радикалног министарства, које је престало да сија у ружичастој свјетлости, као што недавно рече један свакодневни лист. А нарочито да се покаже колико везе има раднички покрет са кабинетом Владек-Русоа, за чије је владе његово растројство достигло свој врхунац.

I. СЛУЧАЈ МИЛЕРАНОВ

Министарство Валдек-Русо дошло је на владу да одбрани републику од монархистичких и реакционарних тежњи националиста и клерикалаца. Узимајући управу Француске у своје руке послије Драјфусове афере, у којој је демократско-републиканска Францука однијела сјајну побједу над реакционарним елементима, њој је стављено у задатак да очува тековине мучних напора и да се користи оним што јој је као побједиоцу припадало. У овоме озбиљноме часу демократи и радикали морали су се обратити и социјалистима за потпору, чак повјеравајући социјалисти Милерану портфељ министарства трговине. Из принципа, да су шире политичке слободе неопходна потреба јачању радничког покрета и ширењу социјалиситчке мисли у једној земљи, социјалистима је ваљало заложити се за одбрану републике и политичких слобода и потпомоћи владу која ради на томе. Али мјесто помоћи, коју је у овим данима веома критичним за републику и политичке слободе требало да укаже социјалиситчка партија влади Валдек-Русоа, искрсло је питање о ступању социјалисте Милерана у буржоаски кабинтет - догађај који значи немоћ буржоазије и импозантну снагу социјалиситчког покрета, као што вели Лафарг, али и догађај који је био од веома кобних посљедица за ту снагу његову.

Огорчена борба која се развила у крилу социјалистичког покрета у Француској између двије групе: министарске (Жоресове) и антиминистарске (Гедове) изнијела је питање о ступању социјалисте у буржоаски кабинет на дневни ред међународног радничког конгреса у Паризу 1900. Конгрес је претресао питање у начелу, без обзира на француске прилике и донио одлуку огромне већине, по којој ступанеј социјалисте у буржоаски кабинет није противно социјалистичким принципима, и да је оно, према томе, питање социјалиситчке тактике; али оно никада не смије биити без знања и одобрења партије. Међутим, ступање социјалисте Милерана у кабинет Валдек-Русоа извршило се приватном иницијативом и на личну одговорност. Тек послије свршеног чина, министар је добио у жоресистима ревносне присалице, а у гедистима ватрене противнике. Ово је био последњи и најачи удар за социјалистичку партију. У међусобној борби ових двију партија исторшена је снага социјалиситчког покрета у Француској.

Често се чује да је ова борба личне природе и да потиче из личне мржње вођа. Међутим, ствар стоји сасвим друкчије. Борба Гедове револуционарне фракције, која је за данас, захваљујући специјалним друштвено-политичким приликама у Француској, у мањини, оправдана је и теоријски, и политички тактички. Од њене побједе зависи побједа револуционарног социјализма над државним, зависи будућност социјалиситчког покрета у Француској. Неоспорно је да је застрањеност Жоресова са правог пута и класне борбе несумљив губитак за покрет; али неоспорно је и то да се уједињење и јачање социјалистичког покрета данас може извршити само против Жореса, никако са Жоресом, као што ту скоро изнесе редакција Neue Zeit-а.

II. ПОКРЕТ И СОЦИЈАЛИЗАМ

Једина револуционарна класа у данашњем друштву јесте пролетеријат; јер несигурност положаја који он заузима у друштву с капитилистичком производњом и супротност интереса и осјећања гоне га на вјечну борбу против њега; јер терет који га дави је камен темељац данашњег друштва, његов raison d’etre. Друге друштвене класе могу се надати чему год од данашњег друштва, могу очекивати остварење својих захтјева у друштвеним реформама. Пролетеријат, међутим, гледа своје ослобођење једино у уништењу буржоаског друштва, у његову корјениту проеображају. Социјализам пак побиједит ће једино с радничком класом; радничка класа је по природи револуционарна класа; - И побједа је једино на страни револуционарнод социјализма.

Велики револуционарни чин модерних времена, вели један критичар Турског (Тур - град у Француској) програма, није толико стварање све веће масе пролетеријата развитком крупне индустрије, колико стварање једног низа установа које су управљене против капиталиситчког режима, а које ствара пролетеријат. Синдикалне и кооперативне радничке организације за данас су главна убојна оруђа против капитализма, а за будућност главни елементи социјалистичког друштва. Из ових чисто радничких аутономних организација родит ће се социјалистичко друштво.

Економске и политичке организације проелтеријата јављају се као неминован резултет постојећих друштвених односа. Крупна индустрија, уништавајући ситно власништво, уништава и све прелазне редове између буржоазије и пролетеријата и ствара провалу између њих. Буржоазија и пролетеријат јављају се, дакле, као двије друштвене класе са супротним интересима. Између њих започела се борба на свим пољима и пролетеријат своје економске и политичке организације истиче против свих установа данашњег друштве иза којих се ушанчила буржоазија.

Држава је најопаснији непријатељ радничке класе. Она тежи да уништи све аутономне организације пролетеријата, јер у њима гледа своје одлучне непријатеље. У њој је оличена полтиичка организација постојећег друштва; раднички покрет са својим организацијама објављује ново друштво; борба између њих је неминовна.

Овај природни антагонизам између дружаве и пролетеријата је увјет за опстанак радничког покрета. Онога дана кад нестане њега нестат ће код радничке класе класног инстикта за организациојом независне радничке партије и чисто радничких екомомских организација, нестат ће радничког покрета и социјализма. Тада ће славити побједу државни социјализам. И тако тежња Жореса и другова да пролетатијат увуку у фузију и створе једну велику народну партију - ла демоцратие вулгаире постаје за раднички покрет у Француској друга опасност не мања од прве. Социјалистима дужност налаже да се боре против двогубе опасности организацијом чисто радничке, социјално-демократске партије.

Према свему овоме задатак минималног програм може се лако одредити. Њега је Гед истакао у ријечима да програм треба да буде средство да прикупи радничку класу растурену по разним буржоаским партијама, да је одвоји од оних чији су интереси дијаметрално противни њеним интересима, да је организира у засебну силу способну да уништи данашњу друштвену средину. И Карло Кауцки у своме дјелу Бернштајн и социјално-демократски програм вели да програми више служе да одвоје радничку класу од најближих буржоаских елемената него од отворених непријатеља.

Међутим, Француска је ситнобуржоаска земља, без јаких индустријских центара, а са веома развијеним протекционистичким системом. Таква Француска необично је подесна за развитак друштвеног социјализма. Крупна индустрија још није регулирала односе класа и јасно повукла линију између буржоазије и пролетеријата. То се јасно показује у политичком групирању, гдје се се могу видјети фракције свих политичких боја, од крајњих конзервативаца до крајњих револуционара.

Ове друштвено-политичке прилике чине Француску необично подесном за Бернштајнову политику помирљивости и друштвених реформи. То се показује у цијелом држању Жоресове фракције и провијава кроз сваки редак њеног програма, који је усвојен прошле године на конгресу у Туру.

Лагардел, уредник социјалиситчког прегледа Ле Моувемент Социалисте, оцјењујући Турски програм, вели да теоријски дио представља неодређено објашњење принципа, а практични дио показује програм реформа, гдје човјек може наћи све осим социјализма.

Ради бољег познавања француског покрета и Жоресове фракције, изнијет ћемо у идућем чланку у изводу Лагарделову критику Турског програма.

III. РЕВИЗИЈА СОЦИЈАЛНО-ДЕМОКРАТСКИХ ПРОГРАМА И ТУРСКИ ПРОГРАМ

Француска има данас два социјално-демократска програма. Један, програм револуционарног социјализма, базира на принципима марксизма и не одступа од других социјално-демократских програма. Други је Турски програм, програм реформистички, представља фракцију Жоресову и тежи новој социјалиситчкој тактици.

Политичка улога Жоресове фракције и његов Турски програм јесу први покушаји да се Бернштајнова теорија сведе у практику. Оба ова социјалистичка писца напуштају стару социјалистичку мисао и акцију: један се јавља као реформатор социјалиситчке акције, други као реформатор теорије и принципа. Осим тога, једна заједничка особина свију критичара марксизма јесу необично велике претензије. Као што је Бернштајн замишљао да је он тај који је дошао на свијет да усаврши марксизам, да га спасе недољедности, и да је он једино разумио Маркса и Енгелса како треба, више но иједан његов ученик, тако исто и Жорес замишља: да је њему пала у дио та хисторијска улога: да уништи старе програме, да открије непознату истину и да из основа обнови социјалистичку мисао и акцију, као што вели наш критичар. Међутим, и Бернштајнов и Жоресов покушај, као и већине критичара марксзма ма у ком правцу, показује не напредак, усавршавање теорије или акције, већ назадак, враћање на старо гледиште.

Ниједан марксиста - па ни најревноснији од њих, названи ортодоксни - не мисли, као што ни њихови учитељи нису мислисли, да је марксизам посљедња ријеч науке и да су ови програми савршени. Они, напротив, држе да развијање живота не само даје нове предмете за испитивање и нове проблеме за рјешавање, већ и нове теорије за рјешавање тих програма, и да, према томе, мора доћи час ревизије данашњих програма. Они само да сачекају тај час, и тада ће успјешно извршити задатак, за који се данас кочопере реформатори, и неће се сурвати у највећи фијаско, као што вели Лагардел. Они ће то извршити само онда када ревизија програма услијед самог друштвеног развитка постане једна хисторијска потреба, а не заводе се било кратководишћу у процесу друштвеног развитка било разним политичким и кртичарским каприсима. Таква ревизија програма јесте један хисторијски чин мотивиран животним потребама покрета. Тај чин је испуњен досада у неколико махова, али не од марксиста ревизионита, већ од ортодоксних марксиста. Тако, на примјер, прошле године на конгресу аустријске социјалне демократије у Бечу, извршена је ревизија Хајнвелдског програма. Ревизују су диктирале нове појаве и тенденције у друштву, које један раднички програм треба да обухвати. Зато су Кауцки и Адлер, творци прошлог програма, били главни супарници у редакцији новог програма, коју је чинио цио конгрес. Интересантно је да је Жорес свој Турски програм прочитао и пртоумачио за неколико сати и да је примљен, док је нови аустријски програм приман точку по точку са великом пажњом и рађен шест мјесеци. Тако је Турски програм од значаја не само за француски социјалистички покрет већ и за међународни, јер пропас његова објавит ће пропаст и других таквих покушаја и неоснованост нове Бернштајнове теорије, којој они чине уступке.

У прошлом чланку речено је што је задатак социјалистичких програма и на коме се принципу они изграђују. Сада ћемо изнијети неколико точака у којима Лагардел напада Турски програм.

По мишљењу нашег критичара, двије су карактерне особине овог програма: а) што нема ничега чисто социјалиситчког; б) што је један обичан програм државог социјализма.

У њему се говори о демократизацији просвјете, о демократској и човјечној организацији правосуђа - ствари које тражи и напреднија буржоазија. Да ли онда може такав програм одговарати своме циљу да одвоји радничку класу у једну независну партију? Те ствари социјалисте могу тражити и траже, али оне нису принципијелне, главна, да се морају уносити у један минимални програм. Што је потребно да се један програм назове социјалистички, који претендира да ће да изнесе нове погледе, говори о уништењу сената, о законским мјерама за обезбјеђење тајног гласања, да тражи најгрубље сузбијање антирепубликанског рада цркве, итд, итд. Све ово служи само једној ствари: да приближи пролетеријат демокрацији и тиме да ослаби нападну и одбрамбену снагу пролетеријата.

У Турском програму нема ниједне ријечи о кооперацијама! Готово нема ни ријечи о развитку радничких синдиката! Значај пролетерских економских установа мало се тицао конгресиста у Туру.

Турски програм је несумњив тријумф државног социјализма. То се нарочито види из његових излагања задатка радничких синдиката. Кроз њега се показује тежња да се буржоаска држава начини покровитељком цију синдиката.

Колико су писци Турског програма били занијети идејом државног социјализма види се и из тога што су тражил ида држава монополизира наставу. Међутим, дужност је социјалиста да што више ослабе утјецај државе на наставу.

У вези са овим Лагарделовим мислима о Турском програму, а ради бољег упознавања са јачањем државног социјализма у Француској, изнијет ћемо у идућем одјељку његово мишљење о влади Валдек-Русоа.

IV. ТЕОРИЈА И ДЈЕЛА ВЛАДЕ ВЛАДЕК-РУСОА

Још су писци Комунистичког манифеста, који је изашао 1847. године, одвојили напреднију буржоазију од назадније и показали да пролетеријат треба да потпомогне напреднију бужоазију, када се она бори са назаднијом за шире политичке слободе. Према томе, француски социјалисти требали су да потпомогну владу Владек-Русоа у дјелима која су заслуживала њихову помоћ. Тада та њихова помоћ не би била узроком њихове властите пропасти.

У пријашњим чланцима било је говора о томе какав је положај заузимала једна а какав друга социјалиситчка фракција према влади, и показане су за покрет кобне пољедице тог сервилног држанај министроваца према њој. Без обзира на то, да разгледамо сада да ли је кабинет Валдек Русоа заслуживао потпору социјалиситчке фракције и уколико је заслужиовао.

Министарство Валдек-Русоа, чија је политичка борба била: одабрана републике, показало се крајње слабо и попустљиво. То се показало домах у почетку његове неодлучне демократске каријере у амнестији оних који су побиједили у Драјгусовој афери. Овај догађај, поред осталог, обијележава неизвјесност противурјечности и све веће уступке реакцији ове ултрарепубликанске владе. Борбу демократске Француске против милитаризма, од чије је обијести опасност запријетила републици, доказала је рехабилитацијом великих старјешина и слављењем покоља у Кини. Кажњавање неколко калуђера и прогорнство Деруледа чине њену бортбу против клерикалаца и националиста.

Држање владе Валдек-Русоа према социјалистима било је веома преко. Она је у више прилика протјерала и Француске стране социјалисте само зато што су се уздали у њено гостопримство, а што није учинила ниједна влада прије тога. Она је отјерала с универзитета социјалисту Хервеа, и тиме задала смртан ударац слободи и независности наставе.

Вањска је политика достојна њене унутрашње полтиике. Дочекали смо данас руско-француски савез баш у тренутку када у царајевој империји, православној Русији, најсвирепији притисак купа у крви херојске и неуморне напоре свију оних који се тамо боре за скору револуцију.

Према радничком покрету министарство Валдек-Русоа имало је нарочитих обзира. Оно је тежило да му убрзга нове импулсе, али не у корист радничког покрета. Све што је урадило јестда прошири област државне контроле и његовог ауторитета на штету аутомних организација пролетеријата и социјалиситчког покрета. У томе му лијепо излази у сусрет Турски програм, што показује очигледну декаденцију покрета. Зато је дужност свију оних који се боре да организцују пролетеријат у независне организације да му з адобију наова права и усаде ново увјерење и нов морал, да позову пролетеријат против покушаја државног социјализма. Утолико прије што ти покушаји потичу и од саме владе, која не може служити у исто вријеме и пролетеријату и буржоазији. Треба само погледати у статистику штрајкова у Француској за вријеме Милерановог министровања, па да се види да их је више угушено оружјем него прије. Најзад, на кога је војска извођена у Шалони у Мартинику?!

Таквој влади слијепо је служила министарска социјалистичка група. У својој заслијепљеној преданости министру Милерану они су гледали: да само министру не нанесу непријатности, да представљају његова дјела као идеална, да преувеличају значај нејгових рефорама или пројеката, да сакрију од пролетеријата све оно од политике владине што би по природи било противно његовом класном инстикту или што би му освијетлило свијест - једном ријечју - да варају и себе и друге.

За овим је дошла корупција, свађа интриге, подозрења, итд. У радничким организацијама увукло се подозрење између најадекватнијих и највсјеснијих радника. Настало је право расуло у француском социјалистичком покрету.

То су биле посљедице несоцијалситичке акције Жоресове социјалистичке групе. Она је збркала акцију социјалиста с акцијом владе. Тражила је да закити социјалистичким именом и оно што једва може бити демократско. Тиме је спријечно нормално држанеј социјалиста према министарству Валдек-Русоа - помоћи га у корисну рада, а борити се против њега у многобројним моментима попустивости и слабости.

Закључак. Социјализам групира радничку класу на њеном властитом терену. Он буди код ње свијест о несавладљивом антагонизму њених интереса и капиталиситчког друштва. Он ствара независну радничку партију и самосталне пролетерске организације, које све више парализирају и преотимају значај државе.

Министеријализам, међутим, слама дух масе. Он помјера тежиште радничке акције. Убије код пролетеријата уздање у његову родђену снагу и заварава га варљивим надама у државу. Докле је револуционарни социјализам доктрина борбе и енергије, очекујући да све добије смао свијесним напорима пролетеријата, дотле је државни социјализам принцип малаксалости и слабости, који се нада да оствари посреством власти оно што сам није у стању. Први се развија у земљи бујне индустрије; други, пак, је производ народа чија је индустрија у опадању.

Жељети је што скорије уједињење и опоравак француског покрета, са девизом револуционарног социјализма: Ослобођење радника мора бити дјело самих радника.

Извор: Друга интернационала, Београд, 1951.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.