[Боже мили и боже једини!]
Боже мили и боже једини!
Двије су се војске сукобиле
у Африку у летње врућине,
у пешчане и теј силне буре.
Једна војска маршала Ромела, 5
друга војска на Монтогомера.
Удари се јунак на јунака,
удари се челик на челика,
ножеви се у груди забадав,
свијају се у јуначке кости. 10
Борише се три дна и три ноћа,
не знаде се чија је победа.
Кад четврто јутро освануло,
освануло и слунце грануло,
и силни су ветри подунали, 15
са бојишта маглу растерали.
Ал’ да видиш чудо невиђено:
Ромелова војска одступила, —
бежи јадна либијске пустиње.
Пустиња је дуга и широка — 20
три стотине тријес километра.
А за њиме иде тај енглеска,
иде за њим тај осма армија.
Ал' да видиш још црнога јада:
напред нема оне ладне воде, 25
авионом воде се снабдели.
Ал’ ево ти још страшнога јада:
сви путеви сви су минирани.
Кад то виде тај Монтогомери,
да ће њему много жртве бити, 30
он је борна кола потпалио,
без шофери унапред пратио.
Мине пуцав, кола обарају,
а за њима тај осма армија.
Свуда се је Немац задржао, 35
и сваку је борбу предводио:
на Тобруку и на Бенгазији,
и на Дерну Триполису граду.
А кад Ромел дође Триполису,
он је своју војску уставио, 40
позиције нове заузео,
и поново борбе наредио.
А на броју хиљаду топова
да дочека туј осму армију,
да дочека, до ноге потуче. 45
То кад зачу тај Монтогомери,
он је своју војску задржао,
па је своју војску одморио,
одморио, добро нахранио,
и технику своју сачекао. 50
То кад прође три-четири дана
налог даде напад да изврше.
Боже мили, чуда великога!
Силна се је борба започела,
загрмеше ти тешки топови, 55
затутњаше ти тешки тенкови,
зајечаше силни авиони,
да је страшно очима гледати,
а камо ли ушима слушати.
Борише се од јутра до мрака. 60
Кад је било у првоме мраку,
преметише храбри Сенегалци
да немачка војска попуштује,
налог траже од свог команданта
да се они на јуриша крену. 65
То кад зачу тај Монтогомери,
да му војска јуриш заискује,
налог даде јуриш да се врши.
Кад то чуше храбри Сенегалци,
да се њима јуриш наређује, 70
више пушке пуцати не шћаше,
машише се за оштре ножеве,
у немачке шанце ускочише.
То кад виде тај проклети Ромел,
да је борбу ту он изгубио, 75
он побеже Тунизију клету.
Ал’ кад дође на Марет-линију,
линија је много утврђена
од челика и тврдог битона.
Туј Енглези напад учинише, 80
али Марет узет’ не могаше.
То кад виде тај Монтогомери,
да ће њему много жртве бити,
он је велик опход учинио,
па он јави енглеску команду 85
да му шаље ти тешки топови,
који бију на сто километра.
А кад доби ти тешки топови,
издао је он наредбу одма
да се напад на Марет учини. 90
Боже мили, страхоте големе!
Загрмеше ти тешки топови,
зајечаше силни авиони;
из топова падају гранате,
из тврђаве падав тешке бомбе. 95
Све су Марет у ватру створили.
Тој кад виде тај проклети Ромел,
он побеже у Туниса града,
на острво међу сињег мора.
Па је тамо војску уставио, 100
и војсци је Ромел говорио,
говорио и је пребројио,
ал’ на броју пола милиона:
„Чујете ли, моја силна војско,
за нас више ништа страшно нема, 105
ми смо сада, војско, на острво,
на острво међу сињег мора,
и видик је на све стране добар,
нико на нас напасти не смеје.“
А кад прође три-четири дана, 110
једно јутро кад слунце грануло,
силно се је море закрчало,
закрчало од ратни бродови,
а ведро је небо потамнело
од тврђаве и од силни ловци. 115
А ловци су Немце опколили,
митраљеску ватру сасипали,
и млого су Немце забунили.
Ту погибе педесет иљаде,
сто иљаде у ропство се даде. 120
То кад виде тај проклети Ромел,
он побеже Сицилију клету.
