Бог ником дужан не остаје
Два су брата у милошти расла,
Од милошти један калпак носе,
И међ’ њима сестра Анђелија;
Што су откуд браћа доносила
Све су Анђи на дар остаљала,5
Понајпосле сребрне ножеве.
Ал’ беседи млада Павловица:
”Ђурђевице, моја јетрвице,
Не знадеш ли од омразе биља,
Да омразим двама браћи сестру?”10
Њој беседи млада Ђурђевица:
”Павловице, моја јетрвице,
Да би знала, не би казивала –
И мене су браћа миловала,
Јер сам и ја међу браћом расла 15
Као наша заовица Анђа;
Што су откуд браћа доносила
Све су мени у дар остаљали,
Понајпосле сребрне ножеве
Као нашој заовици Анђи; 20
Од милошти на пазар водили
Као нашу заовицу Анђу!”
Ал’ кад било вече о вечери,
Зарано је Павловица млада,
Зарано је заовици Анђи,25
Зарано је дала вечерати
И раније у ложницу лећи,
Па украла од Анђе ножеве,
Те заклала коња на пајвану.
Ни зорице ни бијела данка, 30
Ал’ повика млада Павловица:
”Зао т’ санак, господару Павле,
Зао т’ санак, а гори ти био –
Заклан ти је коњиц на пајвану!”
Ђипи Павле на ноге јуначке,35
Па дозива слуге и слушкиње,
Па све редом огледао ноже,
Понајпосле сестри Анђелији,
Ал’ у Анђе крвави ножеви.
Љуто куне сестра Анђелија: 40
”Нисам, браћо, оба жива била!”
Ал’ беседи господару Павле:
”Нека коље наша сестра Анђа,
Нека коље, нек’ се браћи мази!”
Ал’ кад друго вече о вечери, 45
Још раније Павловица млада,
Још раније заовици Анђи,
Још раније дала вечерати
И раније у ложницу лећи,
Па украла од Анђе ножеве, 50
Те заклала хрта под литаром.
Ни зорице ни бијела данка,
Ал’ повика млада Павловица:
”Зао т’ санак, господару Павле,
Зао т’ санак и гори ти био – 55
Заклан ти је хртиц под литаром!”
Ђипи Павле канда се помами,
Па дозива слуге и слушкиње,
Па све редом ноже огледао,
Понајпосле сестри Анђелији, 60
Ал’ у Анђе крвави ножеви.
Љуто куне сестра Анђелија:
”Нисам, браћо, оба жива била,
И тако ми цркве и ’ванђеља!”
Ал’ беседи господару Павле: 65
”Нека коље наша сестра Анђа,
Нека коље, нек’ се браћи мази!”
А кад треће вече о вечери,
Још раније млада Павловица,
Још раније заовици Анђи, 70
Још раније дала вечерати
И раније у ложницу лећи,
Па украде од Анђе ножеве,
Те заклала чедо у колевки.
Ни зорице ни бијела данка, 75
Ал’ повика млада Павловица:
”Зао т’ санак, господару Павле,
Зао т’ санак и гори ти био –
Заклано ти чедо у колевки!”
Ђипи Павле канда се помами, 80
Па дозива слуге и слушкиње,
Свима редом огледао ноже,
Понајпосле сестри Анђелији,
Ал’ у Анђе крвави ножеви.
Љуто куне сестра Анђелија: 85
”Нисам, браћо, оба жива била,
И тако ми црвке и ’ванђеља
И седмори у години поста!
Ако мени том не верујете,
Извед’те ме на то поље равно, 90
Пак ме веж’те за добре коњице,
Нек’ ме добри коњи растрзају!”
Ал’ беседи млада Павловица:
”Ето вама сестре миловати!”
Расрди се господару Павле, 95
Па он уста на ноге јуначке
И узеде сестру Анђелију,
Узеде је за бијелу руку,
Одведе је на то поље равно,
Па је веза за добре коњице, 100
Те је добри коњи растргоше.
Ди је Анђи капца крви пала,
Онде су се свеће ужижале;
Ди је Анђа сама собом пала,
Онде се је саградила црква,105
Саградила црква Анђелија,
Исприд цркве река вода тече
И у води сребрна колевка,
У колевки мушко чедо глава,
Под грлом му рука материна, 110
А у руци теткини ножеви.
Мало време затим постојало,
Разболе се млада Павловица,
Боловала девет годиница,
Па дозива младу Ђурђевицу, 115
Ђурђевицу, своју јетрвицу:
”Ђурђевице, моја јетрвице,
По закону кано и сестрице,
Меси мени белу летурдију,
Да ја идем цркви Анђелији, 120
Не би л’ мени што помогла црква!”
Онда уста млада Ђурђевица,
Па јој меси белу летурдију;
Она оде цркви Анђелији,
Она цркви, црква од ње даље,125
Из олтара Анђа проговара:
”Врат’ се натраг, божја отровнице,
Боловала још девет година,
Док ти трава проз кости не никне
И зубача из бијели зуба!”130
