Благо цара Радована: О срећи (Глава 12)

Човек и не зна да се смрти већма гнуша него што је се плаши. Смрт је већма ружна и одвратна него што је ужасна и језива. Она нагрди човеково тело и унакази његов израз лица, претворивши најлепшу човекову амфору у бесформну и гадну масу. А то није страшно колико је одвратно. Човек би се могао да ужасава идеје нестанка, али он ту идеју не може имати, јер такве врсте идеја и не постоје за наш ум; постоји само идеја о нечем што стварно и постоји. Једино чега би се могао човек плашити пред помишљу на смрт, то је страдање физичко које обично претходи где се кида између живота и смрти. Али није свагда случај ни да се физички страда у моментима доласка смрти. Несумњиво, када би људи могли да пређу из тешког живота у савршену апатију смрти, без гнушања за оно шта после тога настаје за његово тело, смрт би изгубила половину од своје ружноће; а кад би се и умирало без физичког бола, можда би смрт великом делу људи била потпуно равнодушна. Према томе, није страшна смрт као човеков нестанак из живота, него је страшна само по ономе што смрт прати. Зато је смрт гадна а не страшна. Све што се може рећи о смрти, то је да је прелаз из живота у смрт страшнији него сама смрт. Стога се не треба бојати саме смрти. А колико се људи већма смрти гнушају него што је се плаше, то се видело одувек по томе како су мртвог посипали цвећем и мирисом, пратили песмом и музиком, облачили у свечана одела, и полагали у раскошне саркофаге, увек само зато да смрт учине мање гадном. Грци су стога за гробне споменике узимали веселе фигуре, разне вајане животиње, лепо израђене вазе и писали љупке или веселе епиграфе у камен. “Овде лежи Горгија, киник, који више не кашље и не пљује”, писало је весело на једном грчком гробу. А не знам који је оно краљ из Магнезије имао на гробу потпуно голу младу жену. Ово је најбоља одмазда према смрти. Уосталом, није страшна смрт него болест. Најбољи доказ, што се о смрти још може шалити, али се о болести не може шалити.