Благо цара Радована: О младости и старости (Глава 1)

Нико није сујетан на своју младост, нити се осећа да је пресрећан зато што је млад; а свако је, напротив, и несрећан и очајан кад је стар. Рекло би се по томе да су среће, неразговетне, а само несреће очевидне. Међутим, ствар је у томе што не знамо у младости шта је беда стараца, као што добро знамо у старим данима шта је било блаженство младости. Зато људи сматрају старост својом несрећом, а жене је чак сматрају и својом срамотом. Младост, то је богатство и краљевање; то је чар телесне лепоте и духовне свежине; лепота физичке снаге; бесконачност надања; раскош у плановима од којих је сваки огроман и безмеран, и од којих сваки изгледа вероватан и кад је немoгућ. Младост, то су радости пречесте и пренагле; сви извори оптимизма отворени; а сан стављен изнад истине, и љубав изнад живота. То су намере од којих су увек половина херојских а половина разбојничких. Младић, то је завереник; а млада жена, то је усташ. Сваки је оквир узак, и свака се река даје прескочити. Свака идеја је престарела, и сваки је ауторитет насиље. Сви су људи супарници, и све су несреће само љубавне. Сваки је закон тираније, а свака је утопија идеја. -То је младост. Али тај живот у парадоксу, и таква обест у илузији, учини да се затим све ствари почну да с годинама поступно смањују, и да најзад човек падне у очајање тим веће уколико је младост била потпунија и сан о животу разузданији. Највећи део људи који су били несрећне младости, напу сте живот с уверењем да су само они били несрећни, али да срећа ипак постоји. Међутим, највећи део врло срећниху животу сврше верујући, напротив, да је живот комедија, а људи комедијаши. Старост је одиста најружнија ствар на свету. Старост није само последње доба људског живота, него старост значи болест. Стар човек, то је дегенерик, а старост је наказа. Старци су толико сметња да је било народа у којем су старце у извесно доба старости каменовали, као вешце и вампире. Наше доба је праведније. Уосталом, данас се нико и не признаје старим. Мерило за младост и старост сада је мање принцип физички него принцип духовни. - Најзад, и срећом, старост је болест само глупих људи и ружних жена. За умне људе и за лепе жене не постоји старост. Уман не сме остарети, а лепа жена не може да остари. Ум и лепота се само мењају, али с временом не пропадају. Ко је једном био одиста млад, тај не може постати одиста стар, као што човек који је одиста паметан, не може постати глуп. Може човек пропасти боловањем, али то може и кад је млад. Тако је филозоф Ксенофонт живео стотину година, а Питагора скоро исто толико. И божанствени Платон је живео врло дуго, јер је навршио девет пута девет година, што значи множење броја који су онда сматрали најсавршенијим; а навршивиши осамдесет иједну годину, тај мудрац је умро на сам рођендан. Због овог се случај Платонов сматрао као савршенство и живота и смрти. Чак и песник Софокле је живео деведесет година, и написао стотину и двадесет трагедија, од којих су нам сачуване свега седам. Племените ствари не старе него само промене изглед, често чак и на лепше. Лепота има све сезоне као и природа, али нема сезону пропасти, као што је нема ни природа. Злато не стари, јер је племенит метал; и пентелијски мрамор не стари, јер је племенит минерал; а Платон не стари, јер је племенит дух, као што ни Лелије не стари, јер је племенито срце. У старости се прокажу на лицу карактер и душа човекова, као што се прокажу рељефи једног брега тек у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нешто светитељско или мудрачко, друга мученичко и болесничко, а трећа животињско и зверско. Знам рђавих људи и рђавих жена којима се у младости није распознавао на лицу њихов карактер, јер је младост свагда и у свему једна неизмерна лепота. Али та су иста лица добила у старости изглед одвратан и ужасавајући, црте злочесте, поглед крвнички. Тако и ћуд и сва осећања добијају у старости само њихов отворен и очит израз. Умни и благородни људи постају дивни старци с којима је радост долазила у додир. Неко остари као злато и мрамор, а неко остари као ципела. Простак кад остари, постане ругоба. Зато старост, као огледало прокаже шта је човек био унутрашње целог свог века, и онда док је маска младости могла још да прикрива сву наказност која је стајала иза ње. Треба имати много мудрости, па знати остарети без ружноће, без пакости и без туге - три кобне ствари које иду заједно. Има чак начин да се никад не остари: мењати земље, жене и књиге; или мењати бар једно од то троје. Треба бити нарочито у друштву млађих од себе. Старци често говоре о болести и смрти, најчешће о несаници и о рђавој дигестији; а млађи говоре о женама, о борбама, и о вечно новим плановима и намерама, о свему што за старце одавна више не постоји. Старце у њиховој породици подмлађују деца, али старца самотника може само да подмлађује друштво. Несрећа је сачекати старе године с младићким навикама, за које се нема више снаге, и на које се више нема права. Треба зато израна измишљати једну страст за старост, макар то била нека наука или каква манија. Свакако, дружење са старцима својих година, то је дружење с болесницима. Човек остари слушајући старце, а разболи се слушајући болеснике. Истина, ни године не изражавају тачно човеково доба. Постојале су на свету младост и старост и пре него што су људи свој живот пребројавали, а вероватно да је такав живот био срећнији. Уосталом, неко је право рекао: да нема бројева, не бисмо знали колико нам је година. Јер младост и ста рост не значе исто код свих људи; има много њих који нису знали ни за детињство, ни за младост, било због свог темперамента, било због проживљених горчина. Зато људи нису истог доба ни онда кад су истих година. Има младих стараца као што има пуно старих и младића. Човек се не осећа старцем до год му живе родитељи. Затим, друкчије се осећа старцем човек педесетих година који има и деце, а друкчије човек истих педесетих година који нема деце. Осећање старости често стога не постоји у човеку ни кад наиђу дубоке године, ни кад тело почиње да коначно малаксава. Има људи који по једној унутрашњој сили неће да буду стари, као што други не признају да су болесни. А овакви нису одиста никад ни стари него само немоћни, ни болесни него само ослабели. Савремени културни човек све мање признаје старост, јер свој живот мери више духовним мерилом него физичким способностима. Зато данашњом Европом управљају старци већма него што су управљали и старим Римом.