Благо цара Радована: О жени (Глава 1)

За човека су божанства једна веза између њега и космоса, а за жену су божанства само једна веза између ње и човека. Жена никад није друкчије сматрала своју религију, као што ни религије нису биле милосрдне за жену. Чак су многе религије потпуно презирале жену: будизам, хришћанство и муслиманство. Жена кад верује у религији, она верује, као примитиван човек, са свим ознакама сујевере. За њу је Бог једино страшило, обучено у бело; и кад се моли, она врача. Жена не разуме хришћанство, нити је икад постала хришћанком по уверењу и по разумевању догме, ни по инспирацији за љубав према ближњем и бедном. Жена је опак епикурејац, који презире сиротињу, и има инстинктивно гађење за сиромаха. По целом свом смислу за живот, жена је свагда безверна колико и неверна. Она више верује у магије него у молитве. Она не разуме да је Бог једна идеја о добром и о светом, једно душевно осведочење, и да је Бог творац и регулатор живота, без којег се не даје разумети ни свет ни живот. Она се Бога само боји, и сва њена ридања су изрази празноверја. Жена не зна шта је то практиковање вере ван култа и молитве, шта је конкретна вера мимо вербалну веру: милосрђе и доброчинство. Поред толиких примера женског милосрђа, она је ипак себична и недарежљива. Колико жена прођу улицом поред просјака не пруживши им милостињу, само зато што их мрзи да скину рукавицу, и да отворе новчаник. И кад учине какво милосрђе, то је опет њихова враџбина и рачунаље на неку замишљену награду или успех. Најчешће милостињу дају на улици младе жене журећи на љубавни састанак. Побожна жена је неизмерно скрушенија него човек, јер верује да је прогони једно око од којег се не даје ништа сакрити. Али се мање боји и Бога него злих језика. Жене почињу бивати дубоко милосрдне тек кад су и саме дубоко несрећне; у срећи су бездушне и пустоглаве, сасвим обратно од човека који је добар само кад је срећан. Једна је велика несрећа што жена не зна шта је живот. Шта је одиста живот према женској идеји? Жена је добра само кад воли; али кад воли, она је виша од човека. Свакако, жена никад није наивна, а људи чак и жену фриволну зову наивном. Код жене је урођено да вара на мало и на велико, свесно и несвесно, намерно и ненамерно, а врло често и без икакве зле намере, и чак сасвим често из најбоље намере: у највише случајева, само да би се већма допала. Али једна жена само онолико вреди колико воли, а она вара и кад највећма воли. Има жена које никад не кажу лаж, али никад не кажу целу истину. Млада жена има све искуство старије жене, и сву радозналост и лежерност девојчице. У младој жени од двадесет и пет година почиње највећа страст за уживањем, која се затим не смирује до њене пуне пропасти. Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума. Али лукавство женино није увек злоћа. Знам лукавих жена које су биле добре, а знам искрених које су биле неваљале. Лукавство је доказ слабости и страха, већма него злоће и злонамере. Жена воли човека док јој верује. И онда кад га не воли, она тражи да јој ипак верује. Не воли се бранити ни кад је крива; и хоће да има илузију да је држите за добру и кад то није. Кад је не држите за добру, она верује да је више не држите ни за лепу. А њој није довољно ни да изгледа лепа, него хоће да буде једина лепа. Кад жена треба да се почне бранити, она се не брани, него престане да воли и почиње да мрзи. Зато, не објашњавај се, него или узми или остави. Дубоко је увређена кад је праве кривом, а није крива; а још је више увређена ако јој кажу да је крива када то одиста јесте. Жена нема осећања одговорности као ни дете; и она се брани сузама, а не разуверавањем. Али и кад моли за опроштење, то не значи да признаје кривицу, него избегава грубе сцене.