Битка под Острогом
Бијела је полећела вила,
Сврх Острога високе планине,
Лети вила на бијела крила,
Докле вила на Цетиње дође,
Виш’ Биљарде књаза Петровића, 5
На Орлову кршу високоме,
И дозивље вила на Биљарду,
Петровића младога Данила:
„Јес ли дома Петровићу књаже,
Али чујеш, ал’ хабера немаш, 10
Омер-паша у Брда је доша,
И сва Брда огњем изгорио,
И бијелу цркву запалио,
У њу свеза коња и говеда;
То на добро наше бити неће, 15
Ама није још Манастир горњи,
Ема га је паша затворио,
И у њему брата твога Мирка,
Су његово двадесет војвода,
С братучедом Петровићем Крцом, 20
И војводом Церовић Новицом,
Све војводе по избор јунаке,
Сад ти Мирко у невољи цмили,
Ну послушај што ти ја говорим,
Ако нећеш до неђеље дана, 25
Покупити младе Црногорце,
Ш њима хитат’ у Брда камена
Да избавиш твога брата Мирка,
До неђеље држати се хоће,
По неђељи ни по уре неће, 30
Ту за тебе добро бити неће,
Па ни за све младе Црногорце”!
У ријечи што бесједи вила,
Тад се Данил нагна у Биљарду
И све зачу што му вила рече, 35
Па изађе на своју шетњицу,
Прошета се тамо и амо,
Прошета се три, четири пута,
Мисли што ће од живота свога,
Све мислио на једно смислио, 40
Баци очи уз поље Цетиње,
Ал’ угледа Мартиновић Мила,
Ђе се Мило по ливади шета,
Овако му Данил бесједио:
„О срдаре Мартиновић Мило, 45
И јуначко од Крајине крило,
Ну дотрчи мени под Биљарду,
Е имам ти њешто говорити”!
Хитро сердар на ноге скочио,
До Данила књаза долазио, 50
Овако му Данил бесједио:
„Ха, на ноге Мартиновић Мило,
Ха, на ноге ако Бога знадеш,
Покупи ми младе Цетињане,
Све по избор доброга јунака, 55
Хајде ш њима у Брда камена,
Мој брат Мирко у невољи цмили,
У Острогу светом манастиру,
У којем је Свети Василија,
Војвода се Мирко затворио, 60
Су његово двадесет војвода,
Затвори га паша Омер-паша,
Су његово тридесет хиљада,
Све царскога редовна војника,
Не би ли ти Бог и срећа дала 65
Да избавиш војеводу Мирка,
Јер сам чуо што стари казују,
Ђе су на бој били Цетињани,
Није лако душманину било,
Неће ни сад у Бога се надам”! 70
Како сердар заповијед прими,
Од Данила свога господара,
Хитро скочи као соко сиви,
Па потрча уз поље Цетиње,
Соколић га претећи не ћаше, 75
Када Мило насред поља дође,
Отле кличе танко гласовито:
„Ко је јунак, на бој да идемо”!
И опали танка џевердара,
Хабер даде уз поље Цетиње, 80
Џефердара чуше Цетињани,
Тек га чуше, те га познадоше,
По сриједи пушке прихватише,
Скупише се на равно Цетиње,
А пред њима храбри барјактари, 85
А за њима четири стотине,
Све јунака по избор војника.
Стан’ да видиш побратиме,
Од Биљарде књаза Петровића,
Иде јунак Петровићу Перо, 90
Ха, какав је весела му мајка,
Метнуо се у српско ођело:
На глави му самур капа златна,
У појасу двије леденице,
Све у чисто саливено злато, 95
А о бедри сабља димешћија,
Појаха’ је на коња витеза,
На Брњаша коња владичина,
С војском креће у Брда камена,
Пред јунаке младе Цетињане 100
Да се ћера са душманином старим,
Што му га је и бабо ћерао.
Отолен се војска подигнула,
А пред војском Петровићу Перо,
А за Пером Мартиновић Мило, 105
А за Милом сва три барјактара,
Храбри јунак Мартиновић Иво,
А за Ивом Ивановић Лука,
А за Луком Капичићу Драго,
А за њима сва остала војска. 110
Ето ти иј уз поље Цетиње,
Право, здраво Катунском нахијом,
Докле војска у Пјешивце дође,
Ту је војска табор учинила.
Гледа војску паша Омер-паша, 115
Из Острога искрај манастира,
Нимало му мило не бијаше,
Ма му мило за невољу било.
Гледа војску из затвора Мирко,
Из Острога горњег манастира 120
Су његово дваест војевода,
Весеље јој чине из пушака,
А срди се паша Омер-паша,
На сокола војеводу Мирка,
Штоно га је био затворио. 125
Пријешло је три неђеље дана,
Нит’ је јео, нити воде пио,
Ништа друго на уста метао,
Већ се с муком борио јуначком,
За не пуштит’ у Турчина цркву, 130
И нашега Светог Василију.
Расрди се паша Омер-паша,
На манастир окрену топове,
Стаде гађат’ пребијелу цркву,
И војводе у затвор страшити, 135
Јошт овако Омер-паша виче:
„Предај ми се војевода Мирко,
Видиш сада изгубићеш главу,
Кунем ти се, а вјеру ти дајем,
Ако ћеш ми предат’ манастира, 140
И ти мени доћи под шаторе,
Честита ћу тебе учињети,
У Стамболу у цара нашега,
У њем’ блага има без хесапа,
А даће ти колико ти драго, 145
Неће манкат, теби ни твојима,
Метнуће те бегом Гори Црној
Да управљаш и заповједаш,
Само нашег цара да признаваш
Да га држиш као господара, 150
Али што ћеш данас више на свијету,
Кад ти данас може бити тако,
Прођ’ се врага и Горице Црне,
Тун господства не можеш имати,
Док је султан у Стамболу граду, 155
И његових храбрије јунака,
Који су те саде опколили,
У Острогу тебе затворили,
Без тога се избавити нећеш,
Ни откупит’ главе на рамена, 160
Јер причају тако Црногорци
Да је скупа Петровића глава,
А сад твоја виси ка’ о концу”!
Одговара из затвора Мирко:
„Омер-пашо, црн ти образ био, 165
Т>е јунака зовеш на предају,
Знаш Омере, не знали те Турци,
Откад влада кућа Петровића,
Ево има пуно двјести љета,
Са маленом српском Гором Црном, 170
Од тог доба до данашњег дана,
Вазда боја бије са Турцима,
И држи се на силу султану,
И његовој силновитој војсци,
Не познаје цара ни ћесара, 175
Ни над собом никога до Бога.
У јуначку кућу Петровића,
Родили се у њој мушка глава,
Што Турчина икад припознаде,
А дајем ти Божју вјеру тврду, 180
Док је мене и од мене трага,
У мир с тобом никад бити нећу,
Погинућу, покорит’ се нећу.
А видиш ли Бог те не видио,
Су те стране Зете воде хладне, 185
Црногорске избране војнике,
Што су дошли мени у помоћи,
А мислиш ли е никога немам,
А пред војском Петровићу Перо,
Сад ћеш виђет’ што су Црногорци, 190
Мало ће ти за бој бити војске,
Ти зар мислиш да ми платит’ нећеш,
Ову моју муку и невољу,
Коју трпјех оволико дана”!
Јошт хоћаше говорити Мирко, 195
Омер-паши за старе бојеве,
Што су њему стари узрадили,
Што добише на бој Гором Црном,
Ал’ му не да паша Омер-паша,
Већ га паша с топовима гађа. 200
Не дају се у затвор јунаци,
Него бране свога манастира.
Да је коме стати па гледати,
У Острогу високу планину.
Примака’ се паша Омер-паша, 205
Примака’ се близо манастира,
Привука’ је десетак топова,
И тридесет хиљада војника.
Пушка грми тридесет хиљада,
А грухају десетак топова, 210
Пала жива мука на јунаке,
На јунаке младе Црногорце,
Којино су у бијелу цркву,
Не могу се бранити никако,
Јер сила <је> турска притиснула, 215
На манастир огањ оборила,
Не дају се измолит’ јунаку,
На пенџеру да гађа Турчина,
Већ Турци се ближе примакоше,
Манастиру на врата дођоше. 220
Ах, муке ли ће бити превелике!
Манастиру врата саломише,
Но је срећа јесу троје врата,
Није лако све троје сломити,
И војводе српске похватати. 225
Али сила турска навалила,
И крвави јуриш учинила
Да би Мирка жива уфатили,
Ма се Мирко фатати не даје,
Него храбри браћу око себе 230
Да се не би који препануо,
Турцима се у руке предао,
Док је њему на рамени глава.
Сад се Турци ближе примакоше,
И на друга врата ударише, 235
Сташе ломит’ Турци друга врата,
Стаде јека по свем манастиру,
На муци се нагнаше војводе.
Друга врата саломише Турци,
А на трећи јуриш учињеше. 240
Војводе су мудро учињели,
Док нијесу дошли били Турци,
Црквена су прошупљели врата,
На дваест их баџа учињели,
Свак на своју да чека Турчина. 245
Боже драги, чуда великога,
Храбро ли се бране Црногорци,
Не хћеше се предати Турцима,
А поради славе и поштења,
И поради Светог Василија, 250
Који ш њима у цркву бијаше,
Јер му тјело туна почиваше,
Поред ког се Срби затворише,
И свој живот мукама предаше.
Сад да видиш, драги побратиме, 255
Како себе бране Црногорци,
Из затвора из бијеле цркве,
Проз врата су огањ оборили,
Многе Турке на земљу сложили.
У вријеме које то бијаше, 260
Војводама добра срећа била,
Прискочио Петровићу Перо,
Са сердаром Мартиновић Милом,
И са својом одабраном војском,
Од малена села Бороњине, 265
И бијеле куле Дамјанове.
Устињани кад се намолише,
И на Турке огањ оборише,
Убише се огњем из пушака.
Стаде јека високе планине, 270
Разлежу се под Острог дубраве,
Пушка пуца, падају јунаци,
А кликују млади Црногорци,
Бој се бије, крвца се пролијева.
Но је сила веља у Турчина, 275
Не дају се погнати с мегдана.
Па завика Петровићу Перо:
„О сердаре Мартиновић Мило,
Ну погледај јадна ли ти мајка,
Удрише се Турци на параде, 280
Са’ ће сила турска објачати,
И нашу ће војску ископати,
А ђе су ти храбри Цетињани,
Сад ће им се затријет’ кољено,
Ако нећеш јуриш учинити, 285
Па шта Бог да и срећа јуначка”!
Када зачу Мартиновић Мило,
Што му рече Петровићу Перо,
У јунака пуче срце живо,
Трену јунак како соко сиви, 290
А од себе баци џефердаре,
За оштра се ножа прифатио,
И к’ Турцима загон учинио,
За њим трче сва три барјактара,
А за њима млади Цетињани. 295
Кад виђоше Турци барјактаре
Да се нигђе склонити не хоће,
Већ да иду у турску ордију,
На муци се Турци намјерише,
Црногорци измаћи не ћеше, 300
Већ се храбро ш њима смијешаше,
Веља се је узмутила војска,
Не зна пута куда ће побјећи,
На путу су стали Црногорци.
А што ћу ти дуљит’ лакардију, 305
Низ дубраву окренуше Турци,
Оставише бијела манастира,
Плећи даше, а бјежати сташе.
Отвори се војевода Мирко,
Су његово дваест соколова, 310
Из затвора, из бијеле цркве,
Пристигоше низ дубраву Турке.
Када тамо имаш што виђети,
Ђе се кољу млади Црногорци,
Кликују се бирани јунаци, 315
Пролијећу како мрки вуци,
Вичу Срби: „Сложно Црногорци,
Удри саде или већ никаде”!
Црногорци Турке поћераше,
До на главу Зете воде ладне, 320
Тун јуначка боја раздвојише.
Не ћаху га још раздвојити,
Но иј тамна ноћца раздвојила.
Црногорци соколови сиви,
Боја бише, мегдан задобише, 325
Три стотине глава посјекоше,
А остале Турци унијеше.
Црногорци натраг се вратише,
У дубраву конак учињеше,
Док ујутру сабах зора дође, 330
Црногорци на ноге скочише,
Хоћаху се бити са Турцима,
Ал’ прођоше Турци у Никшиће,
Црногорци када то видјеше,
Отолен се они подигоше, 335
И сидоше у Бјелопавлиће,
На Орјојзи Луци починуше,
И ту једну ноћцу преноћише,
А ујутру рано подранише,
Ето до’ше на поље Цетиње. 340
Дивно ли је виђет’ Црногорце,
Сваки носи биљег од Турчина:
Неки главу а неки оружје,
Неки води коња седленика,
Неки носе зелене доламе, 345
Неки царске медаље са Турака.
Кад их виђе Петровићу књаже,
Од радости на ноге скочио,
Па сусрета своје соколове,
Црногорске избране војнике. 350
Који гођ је посјека’ Турчина,
Дарова му од срме медаљу,
Даровао је и српске војводе,
Што се храбро у бој поднијеше,
И под Острог мегдан задобише, 355
Њима даде крсте и медаље,
Да се они пред свијетом диче!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
