Без узвика

Извор: Викизворник
Без узвика
Писац: Милутин Бојић




               Без узвика

Ни чудног ни новог за нас нема више,
Све су земље нама и драге и сродне;
Сред сјаја, и врх нас кад се буре свише,
Бесмо мирни, као усред земље родне.

Отаџбина наша са патње је знана,
Лутајући ми је носимо у себи;
Она је у крви наших вечних рана,
И, кушам те, судбо, такву је погреби!

Зато нама нису океани страни,
Ни гробови старих умрлих столећа;
Мирни смо на гозби у светској дворани
И кад небрат пије мирис нашег цвећа.

Ми, као литија, лутамо с трубама
Од кута до кута, од града до града,
Час сами, час с децом, стадом и љубама,
Носећи стегове и власти и пада.

Понављамо скалу што познасмо рано,
Скалом судбе, којом други једва мили;
Зато нама данас ништа није страно,
Чини нам се, свуда већ смо једном били.

И кад разгрнемо пепелишта снова,
Стари ће се дани уз реч да помену:
Слушаћемо ватру и веселост њену,
Кô домаћин што се вратио из лова
С песмом, с којом јутрос у планину крену.

1917



Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.