Бедуин
Помамно коњиц јури. На њему витез смео
И врелим, рујним зраком вије се бурнус бео.
Витезу око сева, спустио главу ниско,
А руком сабљу стискô.
Ни мете, ни оазе, ни стазе, нити пута,
Пустиња вечна пукла. И опет, он не лута;
Једна га звезда води и даје срцу крила,
Слобода то је мила.
Он чује тамо некуд, где робље тужно цвили,
И јури напред смело на супрот адској сили;
Сенуће бритка сабља и крв се скупа лити,
Ал' роба неће бити...
