Бар тад хоће л'
| Бар тад хоће л' Писац: Петар Кочић |
Бар тад хоће л'
Усануће огањ младалачког жара,
Изумр'јеће снови идеалног доба
И надања храм ће срушити се свети
И наручје н'јемо отворена гроба.
Китњасте ће равни прецвјетати тужно -
-На пропланку среће и спокојства мила
Завладаће сумор и гавран ће црни
Са рапавим криком раширити крила.
Освештани в'јенац са увелим цв'јећем
На заранку жића задрхтаће боно,
А с црквице мале са прегорком тугом
Пошљедњу ће пјесму зајецати звоно.
Кроз долине тавне и пољане цвјетне,
Где се олтар свети успомена диже
Објавиће звуци неутјешне пјесме,
Да дух страшни с громом разорења стиже.
Бар тад хоће л', дјево, ти преболни звуци,
У грудима твојим од мрамора хладна
Пробудити тугу, да зајецаш горко
На заласку сунца мог живота јадна!?
Напомене[уреди]
Пјесма је објављена у Босанској вили, ХV/1900, бр. 24. Испод текста стоји да је написана у Бечу исте године. Занимљиво је да је у свим каснијим издањима (код З. Вуловић, Ђ. Гавеле, Т. Крушевца) у II стиху последње строфе оно "од мрамора хладна", како је стајало у Вили, замијењено, па стоји "од мермера хладна".
Извори[уреди]
- Петар Кочић: САБРАНА ДЈЕЛA I-IV, Ars libri • Бесједа • ТИА Јанус и Пројекат Растко библиотека српске културе на Интернету, aприл 2002.
|