Бановић Секула и паша Соколовић

Извор: Викизворник


Бановић Секула и паша Соколовић

(Из Сарајева)

Вино шије од Сибиња Јанко,
Служи му га Бановић Секула.
Док се Јанко понапио вина,
Низ лице му сузе потекоше,
У њега се Секул загледао, 5
Па дајиџи Секул говорио:
„Што је дајко, од Сибиња Јанко?
„Јеси л' Јанко хљеба огладнио,
„Или свога вина ожеднио,
„Ил' си своје похарчио благо, 10
„Или жалиш, ђе си остарио
„И што немаш од срца порода?“
А Јанко му тихо бесједио:
„Мој сестрићу, Бановић Секула!
„Свега имам, милом Богу хвала!
„Већ ја жалим што сам остарио!
„Ново чудо, што сам сада чуо:
„Тамо горе у Босни поносној,
„На Гласинцу пољу широкоме,
„Силан паша, он је Соколовић,
„На Гласинцу кулу направио,
„Танку кулу од девет тавана,
„Око куле бедем и авлију,
„На около гвоздене чeнгеле,
„Дочекује србљаке јунаке,
„Тридесет нам згубио војвода,
„По избору бољег од бољега.
„И све бих му сине прегорио,
„Ал' не могу мога побратима,
„Побратима Мирчету војводу,
„Ког бољега у Србина нема
„Скоро га је курва погубио,
„Силан паша, да га Бог убије,
„Од силе их ни укопат' не да,
„Већ им тјело на ченгеле баци,
„Те се суше као соколови;
„Буд' погуби тридесет војвода,
„Што им узе све тридесет љуба,
„Те га дворе у бијелој кули
„Сузе ронећ” низ бијело лице.
„Е мој сине, Бановић Секула!
„Да сам, Бог д'о од земана твога,
„Да појашем бијесна кулаша,
„Да га гоним Босни поноситој,
„А од Босне на Гласинац равни,
„Танкој кули Соколовић паше,
„Да погубим српског душманина
„И осветим милу браћу своју
„И Мирчету мога побратима,
„Јали своју да оставим главу;
„Ал' залуду, моје дите драго!
„Кад сам веће једнак остарио,
„Не могу се ни коња држати,
„А камо ли оштром сабљом сјећи.“
А. Секул му тихо одговара:
„А мој дајко од Сибиња Јанко!
„Ја сам чуо, а људи ми кажу:
„Да ће сестрић осветит' дајиџу;
„Дај ми дајко изун и бесједу,
„Да ја идем Босни поноситој, 60
„Танкој кули Соколовић паше,
„Ја ћу дајко њега погубити,
„Ја ћу и ја, дајко, погинути.“
А Јанко му тихо бесједио:
„Мој Секуле, двије очи моје! 65
„Како ћу те сине пребољети?
„Кад ја немам од срца порода,
„После тебе једнога јунака,
„Ти се врага и Гласинца прођи,
„И несретна Соколовић паше,[1] 70
„Јера ће те курва погубити:
„Потурица, гори од Турчина!
„Ја се бојим да те не превари,
„Не могу те сине покајати.“
Секул златну чашу наточио 75
Па даиџи своме наздравио:
„Здрав си дајко, од Сибиња Јанко.“
Попи чашу на синију баци,
А даиџи пољубио руку:
„Баш ћу ићи, да не ћу ни доћи.“ 80
Из одаје Секул излазио,
Па упаде у своју одају
И он свлачи са себе хаљине,
Оне свуче, путничке обуче,
Па ето га у подрум ђогату, 85
Стаде свога опремат' ћогата.
А кад виђе од Сибиња Јанко,
Ђе ће Секул збиља полазити,
Стаде Јанко у топле подруме,
Па Секулу бесједио своме:
„Мој сестрићу, Бановић Секула!
„Не мој, сине, опремат” ђогата,
„Већ опремај дајкина кулаша,
„Који но се свачем научио
„На мејдану с добрим јунацима.“
Секул дајку добро послушао,
Те опреми његова кулаша,
Изведе га на мермер авлију,
А запе му дизген за јабуку,
Па полеће уз високу кулу,
Своју бистру сабљу прихватио,
Даиџа му тихо бесједио:
„Не припасуј своје сабље, сине,
„Већ припаши моју сабљу бритку,
„Која сваку утвору сијече.“
То Секулу мило не бијаше,
Ал” му веће бити не могаше,
Он припаса сабљу дајиџину,
Па прихвати своје копље бојно,
Опет вели од Сибиња Јанко:
„А мој сине, Бановић Секула,
„Не мој носит' своје копље бојно,
„Већ понеси копље дајиџино,
„У јуначкој крви прекаљено.“
И ту њега Секул послушао,
И он узе копље дајиџино,
Па ето га низ бијелу кулу,
До кулаша на авлију сиђе,
Лијепо се с дајком загрлио,
У јуначко лице пољубио,
Па се с њиме Секул опростио;
Прекрсти се, сједе на кулаша
А дајиџу с богом оставио.
Оде Секул пољем зеленијем,
Оста Јанко на високој кули,
Док се Јанко нешто домислио:
Сјетио се крваве гадаре,
Те гадару с чивилука скида,
Па полеће низ бијелу кулу,
Лети Јанко пољем широкијем,
А све виче Бановић Секулу:
„Причекај ме, мој сестрићу мио.“
Обазре се Секул са кулаша,
Пак причека свог дајиџу мила,
До њега је Јанко долетио:
„Нај ти сине, крваву гадару,
„Припаши је коњу под колане,
„Ако теби до невоље дође,
„Те на паши буду панцијери,
„Море бити, моје дите драго,
„Да ће ти се сабља преломити,
„Узми сине, крваву гадару,
„Гадара се преломити не ће,
„Она море сјећи панцијере
„И сувише шипке од челика,
„И још сине нешто да ти кажем:
„Кад ти будеш у Босну поносну,
„Уврати се сине у Сарај'во,
„Гони коња на варош хришћанску,
„До механе Краљевић Андрије
„Онђе хоћеш с коња одјахати
„И одморит' себе и кулаша,
„Онђе хоћеш ноћцу заноћити;
„Потпазиће младе Сарајлије,
„Долазиће до пјане механе,
„Загледаће с' у твојег кулаша,
„Искаће ти коња од мејдана,
„Даваће ти хате и парипе,
„А и приде много пусто благо,
„Не мој ми се сине преварити,
„Јал' продати јали пазарити,
„Јер ћеш сине главу изгубити;
„Већ кад сване и огране сунце,
„Све млађијем измедију плати,
„А и конак што си преноћио,
„Јаши коња, хајде на Гласинац,
„То т' од мене, а срећа од Бога.“
То рекоше па се растадоше,
Оде Секул пољем пјевајући,
Оста старац Јанко плакајући.
Куд год иде у Сарајво сиђе,
До механе Краљевић Андрије,
У механи одјаха кулаша,
Млађе слуге коња прихватише,
A Секула за руку узеше,
Уведоше у шикли одају,
Лијепо га млађи намирише,
Намирише њега и кулаша;
Лијепо му на конаку било.
Кад у јутру јутро освануло
Сарајлије многе долазише,
Загледају коња Секулова,
Загледајућ' ово говораху:
„Мили Боже, чуда великога!
„Од како је постало Сарајво,
„Бољи парип није долазио.“
Па питају Бановић Секулу:
„Јабанџијо! Оклен те имамо?
„Добра т' имаш под собом кулаша!
„Би л' га продо јали пазарио,
„Јал” за хата, јали бедевију?
„Узми приде млого пусто благо.“
Даваше му на товаре благо.
Секул би се момак преварио,
На готове у жуту дукате,
Ал' не море дајки из атора,
Веће Турцим” Секул говорио:
„Ни ћу продат', ни ћу пазарити.“
А Турци му веле лакрдију:
„Јабанџијо! Оклен те имамо?
„Доклен си се јунак замучио?“
Секул им се ни тајати не ће,
Већ Турцима право казивао:
„Одовуд сам, од Сибиња града,
„Мио сестрић од Сибиња Јанка,
„Ја се зовем: Бановић Секула,
„Па сам пош'о на Гласинац равни,
„Баш до куле Соколовић паше,
„Ићем с њиме мејдан дијелити;
„Много нам је направио јада,
„Погуби нам тридесет војвода,
„Не ће л' — мене млада погубити.“
А кад чуле младе Сарајлије,
Сви се брже натраг повратише,
Муселиму своме казиваше;
„Господаре, Мурат' муселим е!
„Силно влаше има у Сарајву.“
Све казују, што им Секул каже.
А кад чуо Мурат муселиме,
Он дозива стотину сејмена:
„Ђецо моја, стотину сејмена!
„Ви узмите стотину шишана,
„Па хајдете гори Ромнији,
„Дочекајте Бановић Секула,
„Ко донесе Секулову главу,
„Даћу њему готовину благо;
„Ко доведе коња Селулова,
„Даћу њему чоху немјерену.“
А кад чуло стотину сејмена,
-Сви за сјајне пушке прихватише,
Отидоше гори Романији,
Па Секули запеше бусију,
А да видиш Бановић Секула,
Он млађијем измедију плати,
Па и конак, што је преноћио;
Па се Секул на кулаша баци,
Наћерао коња на коваче,
Све му кулаш скаче на колаче.
Искупи се мало и велико:
Да испане из неба јабука,
Она не би пала на калдрму,
Већ на момка, или на ђевојку,
Јал" на нану јал" на стара ђеду,
Сејир чине коња и јунака,
Сејир чине, па су говорили:
„Мили Боже, чуда великога!
„Од како је постало Сарајво,
„Оваки нам није долазио?“
Прође Секул, проћера кулаша,
А кад био граду на капију, 250
Сретало га турско момче младо,
Па под њиме коња ухватило,
И Секулу тихо говорило:
„Младо момче, на коњу кулашу!
„Оклен ли си, од кога ли града? 255
„Јеси ли се јадан оженио?
„Имаш стару на оџаку мајку?“
Секул њему вели са кулаша:
„Што ме питаш, турско момче младо?“
„Жао ми те, жалосна ти мајка.
„Јер ћеш данас погинути лудо,
„Тебе чека стотину сејмена
„У зеленој гори Романији.“
А кад чуо Бановић Секула,
Он се хвати у џепове руком: 265
„Нај то теби, турско момче младо,
„Те се нашиј у механи вина.“
Па поћера мимо њ'га кулаша,
И ето га гори Романији,
Дочека га стотину сејмена, 270
На њ'га пуче стотину шишана.
Кад се Секул виђе на невољи,
Он одјаха од коња кулаша,
Па му дизген за јабуку баци,
Јер су честе по планини јеле, 275
Кулаш ништа учинит' не море,
Веће Секул пјешке ударио,
У сејмене јуриш учинио,
Седамдесет посијече глава,
А остало бјежи Сарајеву,
Нека кажу како им је било.
Секул дође добру коњу своме,
Прекрсти се, сједе на кулаша,
Па ето га на Гласинац равни,
До Сокола до врела студена,
Ал” се нешто украј врела сјаји.
Ал” је алем, ал' је камен драги?
Нит” је алем, нит' је камен драги,
Већ изашла пашиница млада,
Код Сокоца чадор разапела,
На чадору од злата јабука,
Те се сјаји као жарко сунце,
Под њим сједи пашиница млада,
По шиљтету ноге опружила,
Баш к'о патка по дубоку виру,
А око ње тридесет робиња,
Крај Сокоца бијељаху платно.
Туда Секул наћера кулаша,
И он њима Бога шомоћ викну,
Ниједна му примит' не смијаше,
Од зулума пашинице младе.
Док ево ти једне невјестице,
У мрку се футу замотала,
Она носи на рукама платно,
И она му Бога прихватила,
A Секул јој тихо бесједио:
„Невјестице, Бога ти једнога!
Ђе је кула паше Соколовић”?“
Невјеста му тихо проговара:
„А што питаш за несретног сина!
„Зар си пош'о изгубити главу?“
A Секул јој тихо бесједио:
„Невјестице, Бога ти једнога!
„Кажи кулу Соколовић паше?
„Ја сам пош'о мејдан дијелити,
„Да осветим тридесет војвода
„И Мирчету нашег побратима.“
А кад чула млада невјестица,
Бјелу крпу платна отурила,
Па полеће коњу и јунаку,
Љуби њега у скут и у руку:
„Богом, брате, ко си и како си?
„Оклен знадеш Мирчету војводу?
„Та ја сам му љуба несретница!
„Зар не видиш пашинице младе;
„Ти си нама Бога називао,
„Ни једна ти прихватит” не смједе,
„А ја сам ти Бога прихватила;
„Док ти одеш на коњу кулашу,
„Хоће узет' паклену канџију,
„Сву ће мене у крв учинити.
„Што сам теби Бога прихватила;
„Већ, мој брате, ако Бога знадеш!
„Кажи ми се, ко си и како си,
„Кад си пош'о мејдан дијелити?
„Ако тебе суђен данак нађе,
„Те погинеш на пољу Гласинцу,
„Ако бих те могла укопати,
„Од Бога би једна срећа била,
„Да јуначко, брате, твоје тело
„Не развлаче орли и гаврани.“
Секул јој се приче казивати:
„Ја сам главом Бановић Секула
„Мио сестрић од Сибиња Јанка.“
А кад чула млада невјестица,
Она проли сузе од образа:
„А мој брате, Бановић Секула!
„Када дођеш до пашине куле,
„Мушка су му отворена врата,
„Кад ућераш коња у авлију,
„Те ти дођеш до женске капије,
„Женска су му врата затворена,
„Ти погледај и тамо и амо,
„Колики је бедем у авлији,
„Сва је пуста главам” накићена,
„Има једна глава више врата,
„Покривена срмали марамом,
„Оно ј" глава господара мога,
„Господара Мирчете војводе;
„Већ, мој брате, Бановић Секула,
„Кад си пош'о мејдан дијелити,
„Ти подигни баџак од међеда,
„А извади наџак од челика,
„Удри њему од авлије врата,
„Кад отвориш на авлији врата,
„И ућераш коња у авлију,
„Ту ћеш наћи Кумрију робињу,
„Она пере од злата сахане,
„Ти ћеш њојзи Бога помоћ викнут”
„Она куја прихватити не ће,
„Ти наћерај коња на сахане,
„А извади паклену канџију,
„Оклапи је неколико пута,
„Стаће писка Кумрије робиње,
„Пробудићеш пашу у чардаку,
„Отвориће ћоза од пенџера,
„А теби ће рећи лакрдију:
„„Лако, лако, Оридска војводо,
„„Не мој бити моје робињице,
„„Ако с' дош'о мејдан дијелити, 380
„„Сјаши с коња, ходи ми у кулу,
„„Да се мало напијемо вина,
„„Ласно ћемо један погинути.“
„Ти ћеш њему на то одговарат”:
„„Море, пашо од Гласинца равна, 385
„„Ја нијесам доп'о пити вино,
„„Већ сам дош'о мејдан дијелити,
„„Јапи коња, припасуј оружје,
„„Да иђемо у поље широко,
„„Да видимо ко је јунак бољи.“ 390
„Хоће паша на ноге скочити,
„Припасати сила' и оружје,
„А узети копље окројено,
„До Лабуда у подруме сићи,
„(Вас дан му је спреман у подруму) 395
„Извешће га, па га појахати,
„Па ће теби папа бесједити:
„„Хајд” напријед, Оридска војводо!“
„Ал' се не мој, брате, преварити
„И пред њиме коња проћериват”, 400
„Ти погледај у та женска врата,
„Сва су пуста крви пошкрапана—-
„Јера ће те паша преварити.
„Иза леђа копљем ударити,
„И мога је тако преварио
„Господара Мирчету војводу,
„Уз врата га копљем приковао,
„С невјером га паша погубио.“
А кад Секул ријеч откитио,
Он зарови у џепове руке,
Извади јој стотину дуката:
„Нај то теби, моја посестримо!
„Ако Бог да, те се здраво вратим,
„Ја ћу тебе робља опростити,
„Хајде секо, куд год тебе драго.“
То рекоше па се растадоше,
Оде Секул до пашине куле,
Све он нађе, што му сестра каже,
И учини пто га ј' сјетовала,
Оби њему од авлије врата,
А Кумрију на авлији нађе,
Бога викну, прихватит” га не ће,
До Кумрије доћера кулаша,
Прихвати је за бијелу руку,
Удари је пакленом канџијом
Стаде писка Кумрије робиње,
Пробудише пашу у одаји,
Скочи паша к'о да се помами,
Па отвори прозор од пенџера
И завика Бановић Секули:
„Лако, лако, Оридска војводо!
„Не мој бити моје робињице!
„Јеси л' дош'о мејдан дијелити,
„Ласно ћемо један погинути,
„Сјаши коња, ходи ми у кулу,
„Да се хладна напијемо вина,
„Бољи ћеиф биће за мејдана.“
Говори му Бановић Секула:
„Море, пашо од Гласинца равна!
„Ја нијесам дош'о пити вино, 440
„Јаши коња, припасуј оружје,
„Да јуначки мејдан дијелимо.“
Скочи папа к'о да се помами,
Па обуче на се одијело,
Најнаприје јелекли јечерму, 445
Па по њојзи меку памуклију,
По памуклиј пипке од челика,
Па по њима зелену доламу,
По долами токе колалије,
Па припаса сабљу оковану 450
И прихвати копље окројено,
Ша он сиђе коњу у подруме,
Па бијесна изведе лабуда,
Приведе га бињекту камену,
Јала! рече, сједе на лабуда, 455
Па Секулу вели лакрдију:
„Хајд напријед' Оридска војводо!“
Секул њему тихо бесједио:
„Старија је вјера у Турака,
„Хајде први проћерај лабуда!“ 460
Мучно паши ино бит' не може,
Већ напријед проћера лабуда!
За њим Секул оћера кулаша,
На сред поља биљег закопаше,
Вели њему паша Соколовић: 465
„Хајд војводо заводи кулаша,
„Ја ћу остат' пику на биљегу.“
Одговара Бановић Секула:
„Удри прије, да ти жао није,
„Нек не речеш да сам преварио
Једва тога паша дочекао,
Подалеко заћера лабуда,
Па одонуд коња повратио
И у руци копље угодио,
Све Секулу по свилену пасу,
Коњ потече а копље полеће,
Стаде звизда копља окројена,
Баш ка” змаја испод ведра неба;
Ал” да видиш среће у Секула,
Под њиме је кулаш мејданџија, 480
Паде кулаш на кољена прва,
По њему се Секул положио,
Преко њега копље прелeћело.
У то доба паша на лабуду,
Оста паша пику на биљегу, 430
Оде Секул, заведе кулаша,
Кад се Секул натраг обазрео,
Али паше на биљегу нема,
Већ он бјежи својој танкој кули,
За њим Секул натисну кулаша,
Бржи бјеше кулаш од лабуда,
Не даде му побјећ” у авлију,
Већ га гони око танке куле,
Паша бјежи, а Секул га гони, 495
Па га сабљом једном ударио,
А из паше жива ватра сипа
Виђе Секул, жив му Јанко био,
Ђе ј' на њему оклоп од челика,
Па се сави коњу под колане, 500
Те извади крваву гадару,
Њоме пашу једном ударио,
Од једнога начини двојицу,
Једна пола у траву панула,
А друга је на коњу остала;
Она пола из траве говори:
„Не мој мене више ударати,
„Чини ми се могу пребољети.“
Онда му се Секул насмијао :
„Та што ће ти глава иза тела?“
Сабљом махну' одсјече му главу,
Па је себи у зобницу баци,
А његова ухвати кулаша,
Танку му је запалио кулу,
Па ето га до врела Сокоца,
Посестриму ђено оставио,
До чадора доћера кулаша,
Па на копљу чадор подигнуо,
А на равни була останула,
Па за руку булу прихватио,
Окрпи је неколико пута,
Па јој обје преломио руке,
А бијеле дојке прорезао,
Па кроз дојке прометнуо руке
И сакату булу оставио,
Па завика из грла бијела:
„Сестре моје, тридесет робиња!
„Свака хајте завичају своме,
„Вама паша забранити не ће.“
Свакој Секул по жут дукат даје,
Својој секи, љуби Мирчетиној,
Њојзи даде хиљаду дуката:
„Хајде, сејо, своме завичају.“
Побратима ја сам окајао
А уза њ'га тридесет војвода.
Свака оде куда која знаде,
Оде Секул до Сибиња града
И дајиџу обрадова свога,
Донесе му у зобници главу:
„Ето дајко, румена јабука 540
„Од Гласинца поља широкога,
„Што но ти је смакла побратима.“
Не знам више родиле ми вишње,
Нити даље, Бог нам дао здравље.



Референце[уреди]

  1. Соколовићи били су Срби па су се истурчили ради господс тва, и данас их има у великом господству у Сарајеву, од оних истих који су се с Гласинца доселили.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 425-442.