Баба и смрт

Била некаква баба одвећ срдита, а имала унучад врло опаку и немирну, те се с њима један дан угусте заинати; а они на њу камењем. Додија се баби, те почне у плачу и у једу проклињати себе, и од јада завиче: - О смрти, ђе си, забога, узми ме с овога свијета! У тај час прикаже се страшна смрт, па завиче: - Ево ме, ко ме оно зваше? Баба се препане и покаја се што рече, па проговори: - Ено оно моје најстарије унуче!