„Ај, дивојко, моја душо драга,
Чул сам јунак да те кара мајка
За ниједно худо дело твоје,
Већ за моје често дохађење.
Просит ћу те, моја душо драга, 5
Просит ћу те, ако ми те даде.
Ако ми те не даде јунаку,
Ја ћу појти за ту жалост з града,
Искат коњу орихова хлада."
Дивојка је млада говорила: 10
„Ај, јуначе, неборе луђаче,
Не ходи ти за ту жалост з града,
Нека мајка и бије и кара,
А ти к мени и чешће дохајај;
Већ не ходи вечер при мисецу, 15
Не вод' собом хрта ни сокола —
Хрт залаје, а сокол облиће!"
За то јунак хаје и не хаје,
Већ он иде вцчер при мисецу,
Води собом хрта и сокола; 20
Хрт залаје, а сокол обличе.
Чула у сну дивојкина мајка,
Чула у сну, тер је говорила:
„Не лов' лова, незнана делијо,
Не лов' лова око двора мога! 25
Још је моја нејака дивојка,
Још јој нису косе донарасле,
Нити су ње лица за љубљење!"
Ал говори млајахан делија:
„Муч', не лажи, дивојкина мајко, 30
Сву ноћ ми је на руки преспала,
Ње ми ј' коса руку натишћала,
Да нис' могал коња оседлати,
Ни бријетке сабље припасати;
Она ми га ј' оседлала млада 35
И бријетку сабљу припасала!"
