Апотеоза Јоакиму Вујићу
СЦЕНА: ЈОАКИМ ВУЈИЋ, ОКО ЊЕГА ХОР ГЛУМИЦА И ГЛУМАЦА, У ОДЕЛУ ИЗ ЊЕГОВИХ КОМАДА
Јоаким (публици):
Благоразумни роде, ја нисам списатељ неки
Онако блистателан као Доситеј славни,
Нит’ је крилати Гени над мојом излио главом
Све оне дарове неба, које је њему дао;
Не, ја сам много мањи, али сам роду своме
Служио с равним жаром ватреног серца свога,
И многе књиге списо... По мору и по суху,
На коњу и корабљу, а доста пута пешке,
Многе сам стране мира ко мудри Улис прешо.
Прешо сам сам цело Серпство, од Дрине до Будима,
И разне чужде земље, где живе иноверци,
И што сам тамо видо, злочесто или добро,
Абије то сам списо на ползу рода мога,
И на свет на тип дао... У моје доба јуно,
Кад је још весна златна красила цвећем мене,
По свему милом Серпству црна је тама била,
Ах, она црна тама, Косово што још уви:
Онамо плач, и печал, и иго агарјански,
А тамо злодјеј други стрелама гађа оштрим,
А моје Серпство спава. И Бог ми тада ули
Крепост и ума снагу да све то зрим и познам,
И да театер створим, ког дотле није било,
Да њиме будим Сербле и дух да будим њихов...
И актер и списатељ у исто време бејах.
Свјашчене мусе вас дан шаптаху уху моме
Прекрасне вешчи многе и још удобне по том,
Које у дела списах. А ноћ кад мирна падне,
И луна среброзрачна озари небо тамно,
Тада сам вешчи ове са јуним штудентима
У виду театера пред народ износио,
Да њима серце пита и благоразумије.
И час му творих слике чеднога чуствовања,
Час опет позоришче, што слави добродетељ,
Ил’ образ торжествени из лона серпске славе.
Да, то су труди моји, обаче ипак зато
Не добих равном мером од рода признателност,
Већ пролих горке сузе и трпих страданије...
Ал’ ко се оно смеје ?! Сербли се смеју мени,
Смеју се речи мојој, јазику славјано-серпском.
Смејте се, чада, смејте, обаче ипак знајте:
Да и ја бејах Сербин овакав као и ви,
Ил’ можда зјело бољи и већи родољубац.
х о Р:
Наше душе теби лете
У минули, стари свет,
Срца наша теби плету
Неувеле славе сплет.
Ко свом роду славу твори,
Тај подиже спомен себи,
Сама слава њему хити, —
Ој, песниче, слава теби!
Позоришној уметности
Ти нам диже први храм,
На олтару Талијином
Ти зажеже свети плам.
Ко свом роду славу твори,
Тај подиже спомен себи,
Сама слава њему хити, —
Ој, песниче, слава теби!
Слава духу, што те крену
Под звездани сјајни свод,
Слава свести, што те позва,
Да нам будиш мили род.
Ко свом роду славу твори,
Тај подиже спомен себи,
Сама слава њему хити, —
Ој, песниче, слава теби!
Ова је апотеоза представљана у Народном Позоришту у Београду, 8. новембра 1899. г. Песму, коју хор пева, компоновао је Ст Бинички.
