Анђео смрти
| Анђео смрти Писац: Милета Јакшић |
АНЂЕО СМРТИ
Шестога дана стварана, рано у зору, седео је на престолу Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова,
„Свет, свет, свет је Господ Саваот; пуно је небо и земља славе његове!“
Песма се њихова орила и испуњавала сву васиону: њу су слушали сунце, месец и звезде; слушала је земља и била очарана.
А када је престала песма њихова, проговори Господ.
Реч је његова била као гром и говор његов као пролетња грмљавина; земљу је подузимала језа од страха и милине: беше и весело и страшно.
Господ проговори:
— Анђели моји, дело моје још није готово. Њему још нешто недостаје па да буде савршено...
Хоћу, данас, да створим човека — биће разумно, биће које ће славити моје име на земљи, као што га ви на небу славите...
И он посла великог анђела свога Гаврила да Му донесе једну грудву земље. Земља се плачући молила анђелу да је не дира.
Анђео се сажали и врати се.
Бог онда пошаље Михаила арханђела, али се и он, ганут молбом земљином, врати на небо без земље.
Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку.
Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу.
И њему се земља у сузама молила да је не дира.
— Не плачи, земљо, и не жалости се! Ја ћу ти овај прах вратити!...
И Анђео смрти захвати од земље прегршт праха и однесе Богу.
Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу.
Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти.
Тело је човеково било смртно.
Први је човек живео и умро. После њега људи су се множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва тела њихова остављао земљи, враћајући јој тако, по обећању, прах њен.
Извор[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|