Андрија Хумски/56
| ◄ ПОЈАВА ТРИНАЕСТА | ПОЈАВА ЧЕТРНАЕСТА | ПОЈАВА ПЕТНАЕСТА ► |
ПОЈАВА ЧЕТРНАЕСТА
АНДРИЈА (сам):
Да није само, можда, обмана?!
Обмана? Јесте, па опет није.
Јасно је, али — признат' не могу.
Крв која с њима иде упоред.
Радослав збиља оца издао!
Ја морам пасти, крај је животу,
Последњи час је куцн’о надама,
Вери у свету, правди, истини.
Ил, можда, није?
Нисам прозрео
У тајне кутке срца човечјег?
Схватио, можда, нисам куцањ му?
Преживех, збиља, давно већ себе
Мислима, душом, срцем, жељама,
А 'свуд се ново ствара, подиже.
У самом себи ја сам носио
Пропасти клцу, себ' сам створио
Од крви своје друкчу подлогу.
Ал’ ја ћу умрет’ као Андрија,
Садашњост пре нег’ морам учити.
(Приложи свој велики мач.)
Нека те нико више не паше,
Свршио ти си своју задаћу!
(Узме један мач са пода.)
Посдедњи бедем нек се поруши!
(Удара се у прса, и пада)
|