Амазонка

◄

►

АМАЗОНКА
- ЦРТИЦА ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ -

     Баш био снијег као и данас.. Студено, брате, да ти срце пуца. Ударила божја мећава, па не да око отворити. На путовима стоје сметови за два човјека, па изгледају као брежуљчићи бијели. Помамио се вјетар, па се дигао дим од снијега, е не видиш пред собом ама ништа.
     Ја сам се враћао из Невесиња, да будем о Божићу код куће. Пода мном је био добар мрков, што га је покојни отац узео у Лијевну на пазару. Пртио је и грабио добро. Мој путовођа Станко Бошковић, који бјеше одмах ту иза села, ишао је преда мном. Завио се црвенијем појасом, само му се очи виде, а црном доста потанком вуненом струком огрнуо се па таљига.
     Жао ми га бијаше, па да бих му ма колико толико помогао, извадим из бисага боцу лозоваче и пружим му:
     - Ела, Станко, дедер мало нагни, нећеш ли се, јадан, загријати.
     Вјере ми, газда, не загрија ти мене на оваквом еламету ни са три оке; а дај да мало пинем, ако ништа, боље ћу дисати.
     Била су нека доба а ми на по пута. Све је било пусто и страшно...
     Ниђе живе душе да нам назове Бога. Само по ђе који кос прхне испред нас и одлети у пусту и нијему шуму.
     Наједанпут се мој коњ нешто узвијери, почне застајати и ћулити уши. Мишљах, да је и њему студен додијала. Станко се добро држао и ишао мало погурен преда мном, док изненада одскочи на страну и завика:
     - Бјежи, газда, натраг, погибосмо!
     У тај мах мој мрков фркну на ноздре, и изви се пода мном тако, да се једва одржах на њему.
     Коса ми узрасте а срце ми залупа као токмак, е не знадијах шта би са мном, ђе сам и како сам. А кад погледам, а огромни вук чучи баш покрај пута, којим ћемо ми. До душе ја сам и прво гледао вука, наравна ствар у - менажерији, јер не бијах толико одважан, да га иђем по горама тражити и гледати, али овај пут видио сам како вук у природи изгледа. Оштрим свијетлим очима пресијеца нас, па тек, ја мислим, сад ће да јурне и онда: с Богом свијете!... Да имам барем ливор, ја штогод, чиме бих могао пуцати, хајде, хајде,; човјеку би лакше било. Али нити у мене нити у Станка ни једног оружја. Само у њега за појасом мален нож и ту је сав наш арсенал. Елем шта ћу вам казати, ја жив умро, па ето ти!... Док Бог нареди, те ти се мој Станко разадрије из петнијех жила, колико га грло носи:
     - Е ха! Е ха! Е ха!
     А и ја то исто учиним и на нашу велику радост и срећу, на наше хокање, вук сави лике па узбрдице и изгуби се у пустињи, а мој се мрков стиша и умири.
     - Нема вајде, газда, ми данас не стигосмо у Мостар. Нисмо далеко од мрака, а на сваком кроку можемо главом платити. Него знаш шта: имам ја једног кума, Јована Пудара, овђе у селу, одмах с пута, можемо с лулом дувана доћи. Па хајдмо ми лијепо, да код њега преноћимо. Човјек је добар и гостопримљив; биће добро нама и коњу; јер вјере ми, газда, ја те не бих савјетовао, да иђемо даље, но на пошљетку, како ти хоћеш.
     - Хоћу, Станко брате, хоћу. Само ти хајде напријед а ја ћу за тобом.
     Чисто ми лакну и живот ми се поврати. Потегох опет лозоваче и нагнусмо и ја и Станко, и за по сахата стигосмо до мете.
     Нисам се надао да је кум Станков тако добар човјек. Е прими нас као своју браћу, уведе у кућу, а слуге му прискочише па ми скидоше чизме, те ти ја и Станко покрај добре ватре, коју затекосмо, испаримо табане и крв нам се поврати.
     - Газда - рече мени домаћин - ми постимо а ви сте путници, неће вам Бог ваљда у гријех уписати, ако се омрсите. Дај да се ставља.
     Домаћица Вида донесе синију и стави је пред нас. А за тим дођоше уштипци, пригана јаја на маслу, сир, млијеко и суви волујски пршут. Шта да вам причам?! Слађе сам јео, но да су биле најљепше ђаконије. Све се лијепо слагало: уштипци, сир, млијеко, пригана јаја и пршут, а Бога ми, имали смо и добра вина, те смо ваљано залијевали готово сваки залогај. Нуткању није било краја; све Јово и жена му Вида преда ме гурају побољи уштипак, као веле: ово је газда, па да се не осрамотимо!
     И мени ти бијаше добро, као бубрегу у лоју.
     Јовино петоро дјеце, три сина и двије шћери, шћућурили се покрај ватре, па ти све у мене гледају; е бели мисле, да сам какав Швабо, јер на мени бијаху њемачке хаљине.
     Разговарали смо о свачем, па и о времену и нашем путу и вуку.
     - Е, мој газда, рече Јово, вук је мирно звијере а да те Бог сачува међеда и његова ударца. То је опасан и зао гост. Баш ћу да вам причам о тој хали.
     Устаде, па отвори јелов сандук и извади голему међедину.
     - Гледај, газда; гледај ове шапе, па чељусти, како је све страшно!
     - Јеси ли ти, ваљда, убио тога међеда?
     - Не ја, брате, него ћу ти причати како је то било! Мој син Петко, који је јуче отишао у Невесиње и оћерао шест товара главатог купуса, да га у чаршији прода, по несрећи, да речем, својој, узме ти лани, некако пред Аранђелов дан, сјекиру и оде ту одмах у шуму да насијече дрва. Моја шћер Гордана, коју сам љетос удао у Бијело Поље за сина Петра Вулића, баш близу те шуме чувала је стоку. Кад ти, мој брате, она чу неку ломњаву и човјечи глас да зове у помоћ. Храбра је, па се приближи боље шуми - а кад тамо: на Петка насрнуо гладан међед и хоће да га закоље. Срећа те је Петко снажан и имађаше позамашну сјекиру. Ударао је међеда што је могао боље.
     Али ко ће тој стрвини одољети?! Међед се пропне на стражње ноге и бијесно режући зграби Петка шапама за мишице, на то Петко испусти сјекиру и даде се у очајну и самртну борбу. Крв му је лопила и још мало и никад га више кућа не би жива виђела. Али моја Гордана - Бог да јој даде здравље и дуг живот! - прискочи своме брату у помоћ. Зграби сјекиру и изнарамице стане ударати међеда у чело, колико је икад могла. Међеду се заврти мозак, занесвијести се и посрне. Гордана спази у Петка за појасом нож, хитро га тргне и малаксалом звијеру прекоље гркљан све до кости. И ово је кожа тога крвника, која ће ме вјечито сјећати на моју Гордану, јер да ње не би, Бог зна би ли ми Петко данас живио.
     Све нам је то причао у живу одушевљењу и с неким поносом. Ја сам цијело вријеме пажљиво гледао Јована и радознало слушао сваку његову ријеч. Не могох се начудити снази његова сина и још више смјелости његове шћери и љубави њене спрам брата. Од срца сам жалио, што није ту, да је видим и да јој речем:
     -Живјела, Српкињо и вјерна сестро!
     Мени је једнако звонила прича Јованова и кад смо легли да спавамо, ја сам често испод кабанице, којом се бијах покрио, погледао на врата, јесу ли затворена. Све ми се чињаше, да чујем урлик вукова; па опет међед... па свашта може бити... И право да вам кажем, мало сам спавао и једва дочекао дан.
     Хвала Богу, мећава је попустила и помало се ђе ђе ведрило. Захвалимо домаћину и домаћици и ја се бацим на одмореног мркова и са Станком рекох им: "с Богом!"
     У мрак стигосмо у Мостар, јер од великог снијега, што бјеше нападао, не могасмо брзо грабити.
     Код куће затечемо све здраво и весело. Било је бадње вече и послије малог одмора привеселим бадњаке с братом старијим и прелијемо их вином, а дјеца се весело стадоше ваљати по слами.
     Сутра дан, на Божић, кад сам нашао друштво код нашег попе, испричам им пут. Јунаштво, смјелост и одважност Горданина и њена сестринска љубав чисто их занесе. Узеше пуне чаше и кликнуше:
     - Е то је сестра! То је Српкиња!
     А ја додах:
     - Амазонка!

     На Бадњу вече 1893.

Извор

Стражилово,1894, бр.40

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.