Али-бегов севдах
Пусто ли је мени усред двора мога!
Сам јадујем 'вако с дерта големога;
Нити љубим пјесму, ни лако ћемане,
Нити себи зовем веселе јаране,
Нити гором јездим, ни за хрте марим,
Нит' јелене гађам џефердаром старим;
Сам самујем 'вако без мира и станка,
Сам проводим дане и ноћи без санка.
По баштама мојим попанула трава;
Ту ми нема ђула, ни зумбула плава,
Ни шебоја густог - када сабах сване,
Да ми сабах-душом мирисати стане.
Све увехло, само још севлија стара,
Када вјетар духне, с вјетром разговара,
И тугује бумбул са зелених трска
И хладни шедрван хладном водом прска.
Ево, дошô вакат бијелог бехара,
Све миришу редом махале Мостара;
Под ђерђефом мога комшије Шерифа
Развила се ружа као ал кадифа,
А мој јаран простро шарену серџаду,
Па ми сједи тако до руже у хладу,
И зове ме да му на разговор дођем, -
Али ја не могу да се дерта прођем.
А како ћу дерте да са срца скинем
Кад сам џенет виђô па за њиме гинем?!
Ономадне кад сам пројахô на врану
Низ махалу стару према шедрвану,
На пенџеру видјех киту од бехара -
Мезимицу Зејну старог тефтедара;
На њојзи је танка ђувезлија свила,
Па је Зејна љепша од џенета била.
Ја сам прошô многе земље и атаре,
Обигрô сам бутум све царске котаре,
Гледао сам руже Стамбола и Шама,
Ал' ја нигдје Зејни не видјех акрама,
Нити видјех 'наке трепавице густе,
Нити очи оне, нити косе пусте,
Нити оно лице, што кô сабах зори,
Што ми дерте даје, што ми срце мори.
О, па чуј ме, Зејно, тако ти твог нама,
Ти не тражи за се другога акрама,
Него мени дођи, с бабом се халали,
Па ми ове дерте у срцу разгали!
Кроз одаје моје, што сад пусте стоје,
Нек мирише, Зејно, амбер душе твоје!
Дођи! Румен-ђули душек ће ти бити,
А робиње моје росом ће те мити.
Дођи да ти љубим грло и мерџане,
Да ти кахву нудим у златне филџане,
Да ти рухо срежем од сухога злата,
И да рушпе нижем око твога врата!
Дођи, да уз твоја бехар-њедра стојим
И да џенет гледам у очима твојим!
Дођи, ако имаш душе и амана,
Јер без тебе не знам учит ни језана.
Дођи, дођи, Зејно, па ме разговори,
С тобом ће ми, Зејно, пропјевати двори,
С тобом ће ми, Зејно, овај верем проћи,
С тобом ће ми, Зејно, сабах-зора доћи;
И све баште моје, кад се Зејна јави,
Мирисаће опет од зумбула плави'
И румених ђула као ал кадифа,
Баш као у мога комшије Шерифа!
Али заман зборим што је срцу драго;
За другог је моје испрошено благо:
Сјутра ће ми Зејна из Мостара поћи,
Сјутра ће јој свати из Травника доћи;
Други ће јој љубит трепавице густе,
Други ће јој мрсит оне косе пусте,
С другијем ће Зејна боравити санка,
А ја тужит 'вако до суђеног данка.