Алија припјевањем опет задоби препрошену дјевојку
„Годинице, нехорице моја!
Врло ти ми у нехору дође,
Ах и мени и коњицу мому:
Мени драгу моју припросише,
А коњицу ливада не роди, 5
Мени побро припроси дјевојку.
Још ме побро зове у сватове
За дјевера уз дјевојку младу.
Ако пођох, мени је срамота,
То л' не пођох, мени је грехота; 10
А све што сам у чети добио,
И што ми је од баба остало,
Све сам јунак за свилу харчио,
И за свилу и за сухо злато.
Свилу јој сам на оке мјерио, 15
А сухо сам на литрице злато,
Што сам драгу мому односио,
А садар је мени уграбише!“
То зачула Алијина мајка,
Тер је Али сину говорила: 20
„О Алија, драго д’јете моје!
Што си, синко, тако невесео?"
Кад је Але мајку разумјео,
Све је мајци право повидио.
Кад је Алу мајка разумједа, 25
Она га је л’јепо свјетовада:
„О Алија, драго д’јете моје!
Ти не гледај од људи срамоте,
Него гдедај од Бога грехоте,
И отиди побру у сватове, 30
За ђевера уз младу дјевојку.
Кад будете горицом зеленом,
На погледу од нашега двора,
Ти се Але моли сватовима:
„„Јели тест’јер да ја попијевам?"" 35
Ако би ти тестијера дали,
Припијевај све твоје невоље,
Једа Бог да и срећа јуначка,
Да ти побре поврати дјевојку!"
Како га је свјетовала мајка, 40
Он час Але мајку послушао,
И не гледа од људи срамоте,
Него гледа од Бога грехоте,
И отиде побру у сватове
За ђевера уз младу дјевојку. 45
Кад су били горицом зеленом,
На погледу од својега двора,
Молио се Алија дијете,
Молио се сватској старјешини:
„Је ли тест’јер, сватска старјешино? 50
Је ли тест’јер, да ја попијевам?"
Говори му сватска старјешина:
„Попијевај, Алија ђевере,
Попијевај, колико ти драго;
Али немој поп’јевати лудо." 55
Кад то чуо Алија ђевере,
Тер он узме поп’јевати јунак,
Припијева вјереницу своју,
И остале све своје невоље.
То га зачу драги побратиме, 60
Он је њему трипут говорио:
„Је ли истииа, Алија ђевере!
Је ли истина, што ти попијеваш?
Ако ли ти истина не буде,
Неј се јунак наносити главе.“ 65
Ал’ говори Алија ђевере:
„Ах борја ии, драги побратиме!
Ако ово истина не буде,
На дар теби глава и дјевојка."
Кадар га је побро разумио, 70
И он њему дарова дјевојку,
И још му је јунак говорио:
„Врни коња пут твојега двора."
И он њему стаде за ђевера.
Кад дођоше Алији на дворе, 75
Кад виђела Алијина мајка,
Велико су весеље чинили,
У својему двору бијелому.
