Љубомир П. Ненадовић у причама

Љубомир П. Ненадовић у причама Писац: Милан Ђ. Милићевић

1. Зашто се Љуба Ненадовић зове Неша?

    Збиља, Господине Начелниче, упитаће једном Панта Бесаровић Љуб. П. Ненадовића: — Зашто вас Г. Цукић, Г. Црнобарац, Г. Матић, и многи други зову Неша?
    — То име, одговори Ненадовић, дали су ми другови још кад смо се учили у Хајделбергу. Онде се, у једно време, стекосмо нас два имењака: Љубомир А. Петронијевић и ја.
    Петронијевића су још у Београду звали Љуба, и онде им је било незгодно мењати му имена. Зато мене, по презимену Ненадовић, прозваше Нешом. То име донеше ми и у Србију, и сада ме тако зову сви они, а и многи други уз њих.

2. „Славенска вила”

    — Волео ја једну лепу Пољкињу, прича Неша: — па у оном слатком заносу за лепотом девојком, написао Славенску вилу, песму једну у којој сам, што се може горе, изгрдио Аустрију и Русију — што су поделиле и заробиле Пољску.
    Димитрије Матић, мој пријатељ, који се баш онда дању и ноћу спремао да положи докторат из философије, место да и мене светује да што озбиљно учим, вели ми:
    — Нешто, брате! Ти си већ стекао несамртност! Више ти славе не треба. Ова твоја песма неће умрети никад!
    Ја га послушах, оставих учење, и дођох у Београд: да учим друге... ја!..
    Ту смо погрешили и он и ја!

3. Шумадинка пре цензуре и Шумадинка после цензуре

    Као уредник Шумадинке, Ненадовић је имао много непријатности са цензуром. Једном ми о том говораше овако: — Да имам вешта цртача, насликао бих лепу девојку из Шумадије, очешљану, обучену, накићену, онако као кад иде на сабор, и доле бих записао:
    Шумадинка пре цензуре!
    После бих насликао ту исту девојку само рашчупану, ровашена уха, осечена коса, одрте сукње, и још нешто горе...
    То бих потписао:
    Шумадинка после цензуре.
    Читатељи нека кажу која је лепша!

4. На испиту код власти

    — Господине, власт вас пита да одговорите: како сте се смели усудити: да преварите звонара да звони у звона на цркви кад је ваша Шумадинка била узапћена од стране цензуре.
    — Одговарам, вели Љуба П. Ненадовић: ви знате, Господине, да је црква у Топчидеру начињена за богомољу, и њена звона дигнута су на звонару да звоне људма; а Г. Николић, пошто је довео у Топчидер швајцарске краве, наредио је: да се свакад у подне звони у звона: кад треба сјавити краве на пландиште. Како тај Господин сме звонити кравама, тако сам и ја платио да се звони за душу мојој Шумадинци. То је мој одговор.
    — Потпишите, па идите! рече чиновник.
    Тиме се сва та историја свршила.

5. Две чарапе

    — Шумадинка на Шумадинка! говораше ми једном пола у шали а пола у збиљи Неша: — да сам ја умео чувати њу, много бих боље прошао; али ја хоћу да путујем; хоћу сит да се нагледам просвећенога света, и тако ја своју Шумадинку оставих, а док сам ја њу издавао, имао сам свакад две чарапе, пуне новаца. У једну сам чарапу остављао паре из Београда, а у другу оне из Србије и других места. Обе су биле готово свакад пуне, а данас обе висе празне.

6. Ђенијалност и уредност

    Љуб. П. Ненадовић причаше једном како је у своје младо доба мислио да човек који своје ствари не држи у реду, него разбацане куд коју, тим показује своју особиту ђенијалност.
    — Исто тако, вељаше он даље: — држао сам да ђенијалан човек не треба да има рукопис чист, читак, разговетан, него напротив надрљан, замрчен, тек како му драго.
    Према таком свом мишљењу ја сам се и управљао. У мојој соби све моје ствари, а особито књиге, биле су разбацане куд која, а лежале су неке и по патосу, па кад ми која затреба сустанем мучећи се докле је нађем.
    То ме, најпосле, натера те своје књиге како тако уредих.
    А од ђенијалног рукописа прилично ме заварчи попечитељ Јеремија Станојевић, мој зет.
    Написао ја концепт мојски, а Јеремија узео да га прочита, па не може: гледа га, гледа, гледа; па га окрете наопачке — и опет не може да му нађе краја. Најпосла га баци и рече:
    — Е, ружим га, ко му први даде перо у руке!
    Мени је први дао перо у руке отац мој, Прота Матеја Ненадовић. Би ми врло жао да се с мене ружи отац мој. Зато од тога доба мој рукопис није сасвим ђенијалан.

7. Ко је учио, а ко трчао по улицама

    Е људи, овај Др. Стеван (Милосављевић) помаже као да бољку руком однесе, али му је скупа визита, папрено је скупа: две рубље само један долазак, реле Панта Бесарић преда мном и Љ. П. Ненадовићем.
    — Ако ће; и право је! прихвати Љуба:
    — Ја и Стева бејасмо у Паризу кад оно букну она буна 1848, па ја, по цео дан трчим по улицама да видим која ће страна победити. А Стева се не маче из собе: седи и учи. Ја га корим за то, а он ми одговара: „Нешо! Мени и теби неће бити вајде, макар која страна да победи! А ове моје лекције треба мене некад да хране!”... И данас га одиста, ето, хране! Право је да му се сада плати за оно онолико седење.

8. Регистар — Решетар

    Регистар је врло важна књига за сваку архиву; а у колико је она важна, у толико је потребно да се води марљиво, и са довољним знањем. Међутим има Регистара у којима се региструје, на прилику:
    „Мата — види Аца”. А на имену Аца опет се вели: „Види Мата”. И још много чак смешних бесмислица налази се у неким и неким Регистрима.
    Као архивар кнежеве канцеларије, Ненадовић се често мучио с недотупавним Регистром. Зато, једном, прецрта слова у имену Регистар у Решетар!
    Не могући наћи нека акта, Ненадовић се потужи Начелнику, а овај га упути да се помогне Регистром.
    — Нема овде никаквог Регистра, него има само овај Решетар.
    Начелник загледа и увери се да доиста тако пише, али се одмах досети ко је том кључу од архиве наденуо тако смешно име!

9. „Прошло је сад ваше!”

    —Уђем ја у једну школу, прича једном Љуб. П. Ненадовић: — учитеља нема, ђаци се јуре преко скамија, и пустимице туку један другога. Једва их утишам, те почнем пропитивати, али деца одговарају врло слабо. Свршивши испит на двоје на троје, изиђем спред школу. У то време дође и учитељ који је, вели, био у селу, на ручку у неког пријатеља.
    Ја му кажем да су му ђаци слаби, него да гледа да се потруди до Петрова-дне: дани су дуги а топли — може много урадити. Ја му то говорим, а он преврће очима и суче брке, па ће тек исповрнути:
    — Знам ја моју дужност и без вас. Идите ви својим путем; ваше је сад прошло!
    — Како болан, прошло? Ђаци вам не знају ништа.
    — Дошао је у Србију Кнез Милош: Ненадовића је власт прошла!
    — Учи ти ђаке, а о Ненадовићима се не старај...
    — То је моја брига, рече он, па оде у собу да спава...
    Ја седнем у кола и одем.
    Име овог учитеља није хтео никад казати.

10. На Стамбол-Капији

    Љубомир П. Ненадовић и ја служили смо у Министарству просвете и док је то Министарство било у Мишиној кући на великој пијаци.
    Моја је кућа у Цетињској улици, а Ненадовић је становао у кући живописца Уроша Кнежевића, преко пута од куће Г-ђе Томаније.
    Обојица смо се редовно журили да свако јутро будемо на дужности око осам сати, и обојица смо морали пролазити кроз Стамбол-Капију (које данас нема), јер је то био једини улазак у варош. И ваљда се нисмо два пута у години сукобили на уласку у ту Стамболску Капију. Кад се једном онда удесисмо, Ненадовић ће рећи:
    — И људи се чуде како се не сударе две звезде у бескрајној васељени, кад се не можемо да сукобимо нас два овде, а свако у Бога јутро, у једно исто време, морамо овуда да прођемо!

11. Напредак

    — Знате ли да ми напредујемо? рече једно јутро Љуба П. Ненадовић, кад се поздрависмо у канцеларији.
    — Како? упитах ја.
    — Ето како. Мени мајка синоћ прича чудну причу, од речи до речи оваку:
    „Љубо, дијете, данашњи је свет паметнији од пређашњега!”
    — Како, мати?
    „Ево како, дијете! Прота ишао по свету; говорио с царевима, и овде управљао народом, па се није досетио да ископа бунар пред кућом (у Бранковини), него ми, јадне жене, истеглисмо вратове вукући у котловима воду доле с извора горе кући за људе, за суде, и за пилеж! А Павић^[a], мој синко, како је купио нашу кућу, ископао бунар у воћу, пред кућом, па његова чељад сад само — благује!..”

12. Зашто се не жени

    Док је још било времена и за женидбу, пријатељи су Ненадовића питали: Зашто се не жени? Што пропушта време да му пролази узалуд?
    — Нека, нека! одговорио би он: много је боље да се човек ожени у старије године, како ће децу таман изродити, па умрети. Ако му деца буду рђава, људи ће рећи: „Није ни чудо; расла без оца, зато су рђава!” Ако ли му деца буду добра, свет ће казати: „Е, брате, а ко им је отац? Зар ивер може далеко од кладе?”..

13. Критика Дојчиновића Војина

    Седео сам у канцеларији за столом, и писао. Ненадовић дође, стаде преда ме, и пусти ми на сто лист, чини ми се Новосадску Даницу, у ком је неко врло опоро критиковао његова Дојчиновића Војина.
    — Е, онога, рече он: — сви свакојако, али овај ми одруби главу као на пању!
    Рекавши то, он руком показа свој врат, као да обележи куд му је критичар главу одсекао.
    Ја узех лист, прочитах критику, па одох к њему у његову собу, и рекох:
    — Овај господин мисли овако; а ти, кад си Војина писао, мислио си онако. Он је господар од пера свога, а ти си газда од својега. Ни мало се због овога не кори! Твој ће се Војин читати и онда, кад за ову критику нико неће знати да је била.....
    — Да Бог да! Али ја више пера нећу умочити!
    — То ће бити велика погрешка и велика штета! рекох ја.
    Он отресе главом.
    После тога дуго, дуго, није писао ништа. Све ми се чини да је прво написао Полаженика, кад се од оног догађаја повратио.

14. Љубомир П. Ненадовић и учитељка без службе

    Једном Ненадовић причаше што му се догодило са свим изненада.
    Кад је кнез Милош ишао у Брестовачку Бању, нека млада и весела учитељка, из једне вароши на путу, користи се приликом, те заједнички седне у кола са неком господом из кнежеве свите, и тако јефтиније оде у Бању.
    Али општина јави министру: да је учитељка оставила своју дужност.
    Министар пошље у школу другу учитељку.
    Оставши на тај начин без службе, сирота дође у Београд, и пожали се Ненадовићу: како нема од чега да живи.
    — Ја је видим младу и лепушкасту, прича Неша: — па је узмем световати: да се уда, па тако да стече од чега ће живети.
    — Није лако данас удати се, господине, одговори она.
    — Ви сте девојка млада и лепа, сладим јој ја: — вама то неће бити тешко...
    — Па лепо, ето узмите ме ви! потеже она.
    — Е, госпођице, мој се отац као прота женио два пута; зато сам се ја зарекао да се не женим ни један пут.
    Тако се једва искобељах из тескобе, у којој бејах лакомислено упао.

15. Шта би сад гледао да оде у Јевропу

    Као начелник Министарства просвете, Ненадовић једном говораше:
    — Кад имадох, ја не знадох. Док сам био у Јевропи, особито у Швајцарској, готово сам трчао са Универзитета на Универзитет, да чујем кога славног професора, или да видим коју велику Библиотеку, или коју чувену Галерију. Али да ми је сад да одем, прво бих питао: „Ко у вас погађа и плаћа школи послужитеља?” „Где стоје суди с водом, коју деца пију у школи?” И чак „где се држи метла, којом се школа чисти?” Е, али — прођи сад, зече?

16. Несрећна година 1868

    Маја 29, године 1868, кад је погинуо кнез Михајло, ја сам се десио у Неготину.
    Кад сам стигао у Београд, кривци су већ били похватани. Међу њима био је и Светозар, рођени брат Нешин.
    Неша је ишао као човек отрован; само је хукао и уздисао на голему несрећу која је снашла целу Србију и на по се његову породицу.
    Једно јутро, дошавши у канцеларију застадох Ненадовића да плаче. На моје машинално питање: зашто плаче, он одговори:
    — Плачем од своје грдне несреће. Шта учини мој несрећни брат и од себе, и од мене.
    Ја узех блажити га да Светозарева кривица пада на њега, а не на његова брата. У том говору дође ми некако те рекох:
    — А да је постао владика, би ли људи тебе љубили у руку?
    Нешино се лице разведри; он се мало као осмехну, и рече:
    — Бога ми право кажеш! Баш ти хвала...
    И бејаше му, чини ми се, много лакше.

17. Кад је видео „Кнежевину Србију”

    „Кнежевина Србија” штампала се у велико; Шумадија и Мачва већ су биле готове, а Неша бану у Београд и, на једване јаде, приста да руча у мене. Пре ручка дадох му готове табаке да их разгледа, а ја изађох у другу собу да нешто још наредим за ручак.
    Кад се вратих у собу, а имам шта и видети: Неша се гуши плачем. Пред њим стоје табаци „Кнежевине Србије” а он држи у руци баш онај, где су, у округу ваљевском, знаменити људи.
    — Нешо, весео био, шта ти је?
    Он само маше руком да затворим врата, да ко други не уђе, а једнако плаче.
    Пошто се стиша рече ми да се није надао, да ће се наћи човек, који би његове старе онако поменуо, па се затим расплакао више, вели, од родитеља него од жалости.
    Устаде, пољуби се са мном, и рече:
    — Молим те, само да не опази госпођа, да сам плакао. Ти мене разумеш, а она се може чудити шта ми је...

18. Црногорске хаљине

    У последњем рату Срногораца с Турцима, у свити Кнеза Николе, налазио се и Љ. П. Ненадовић, одевен онако, како се обично носи кнежева свита.
    — Једно јутро, прича Ненадовић: — ја устао и облачим се, али с доколеницама, на којима је небројано копча, имам велику муку: закопчавам доњи крај, па докле закопчавам горњи, доњи се сав сам откопча.
    У то дође кнежев перјаник и рече:
    — Господине Љубомире, хајде, зове те Господар!
    — Сад ћу, док се обучем, одговорих ја.
    Не прође много, а ево га опет, и зове ме.
    — Доћи ћу, човече Божји, велим му ја: — само да се обучем.
    Мало час, ето га по трећи пут.
    — Каза ти је господар, да идеш одмах, за што ће кроз двије уре бити овде Сулејман-Паша!
    — Па тако ми кажи, човече, рекох ја: — и своју леву доколеницу стрпах у недра, па одмах на коња. Касајући ка кнезу, ја сам гунђао:
    — Да је ово одело каква срећа, носили би њега Енглези и Французи, а не би оно остало овде нама.

19. Капут

    — Где си кројио тај капут, Нешо, упита неко Љ. П. Ненадовића, видевши на њему хаљетак, врло неспретно срезан.
    — У Ваљеву, брате! Једном у Визбадну, прича Неша даље: — рекоше да је дошао некакав кројач из Париза; сви су ишли к њему, те наручивали хаљине, па одем и ја да наручим капут. Мајстор узе мерити мене, и малфи диктовати мере да запише.
    Кад ми измери руку, и каза која је мера, ја рекох:
    — Само нека су рукави подужи...
    Он ме погледа, па понови калфи меру да запише.
    Измери струк, а ја рекох:
    — Само нека је пошири у струку!
    Он ме опет погледа, па калфи продиктова моју меру.
    Кад измери дужину, ја и ту приметих:
    — Само нека је подужи...
    Он стаде, погледа ме и упита:
    — Хоћете ли ви овај капут за вас, или та кога другог?
    — За мене, одговирх ја.
    — Из нашег дућана такав какав желите, нећете изнети...
    Тада сам видео да сам погрешио, што сам се мешао стручњаку у посао. Зато и ваљевском кројачу нисам ништа говорио, и он је, ево, скројио овако...

20. Где се може живети лепо

    — Како, болан Љубо, можеш да живиш у Ваљеву? упита неко из друштва Љубу П. Ненадовића, кад он једном бејаше дошао у Београд.
    — Шта, како могу? Море, знате ли ви, да само три места у свету има где човек може живети по вољи. То су Ваљево, Цетиње и Париз, па је Ваљево опет претегло.
    То бејаше Ненадовићев одговор.

Напомене

1. Сељак, који је купио протину кућу у Бранковини.

Извори

• 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 2, стр. 33-36.
• 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 3, стр. 65-69.
• 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 4, стр. 98-101.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ђ. Милићевић, умро 1908, пре 116 година.