Јелен (прва басна)
| ←Коњ и коњушар | Јелен Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Јелен→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Јелен дође на реку пити, и ту гледајући своје рогове хваљаше их за величину и лепоту, а ноге, чинећи му се одвећ танке, весма похуђаваше. Кад ето ти: упази ловце са пси. Пусти се преко поља и остави их далеко за собом. Но уљезши у густу шуму, ту му се заплету рогови, и тако га стижу и убију. „Бедни ја!” издишући рекне. — „Колико касно познајем да су ми ноге од рогова много боље биле!“
Колико се варамо ценећи вњешну тела лепоту, а душе и срца красоту, тојест разум и благе нарави за ништа или за мало држећи! Ово неразумно мњеније навластито женскому је полу штетно и погибелно; ибо оне по вишој части у лепоти сву цену своју и достојинство полажу. Да су млоге неразумне, за лепоту своју, од самих древњејших времена пропале и до данас страдају, томе се није толико чудити. Али кад видимо многе премудре и добродјетељне да су, без сваке своје кривице, за саму превелику красоту, жалосни живота конац имале, како Лукреција, Виргинија и Кама галатска, и премноге друге, ово је права жалост! Лепота је без разума цвет у блату. А кад ни жени не пристоји у самој лепоти сву цену своју полагати, мужеском полу мора то бити сасвим срамотно.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|